Приликом одступања српске војске из отаџбине, 1915. године, епископ Николај је желио да остане са својим народом. Међутим, виши циљеви и народни интереси, захтијевали су другачије напоре. Послат је у Лондон да тражи материјалну помоћ и моралну подршку свом намученом народу. Он је четири године, усменом и писаном ријечју, Енглезима објашњавао и приказивао Србију.
Не би било ни мало чудно да једна земља у данима општенародног слома запостави бригу око образовања своје омладине. Међутим, српска влада није мислила тако; изабрала је на стотине даровитих младића и послала их у Енглеску. Николају Велимировићу је пало у дужност да води надзор око васпитања и образовања будуће српске интелигенције, будућих духовних вођа српског народа.
Уз помоћ лорда Салијебурна и ректора Оксфорда др Хелдама, смјестио их је по добрим школама и универзитетима Енглеске. Тако је створена могућност да се оспособљавју и спремају за свој будући рад, и стварају јаче и присније везе између два народа, кроз заједнички академски живот са енглеском омладином. Многи од њих, по завршетку високих школа, вратили су се у Србију и успешно радили на препороду и обнови своје земље. А одлазак најталентованије српске дјеце на енглеске школе и факултете, настављен је и у годинама после рата.
Што се Србија брзо обновила после Вељег рата, то је добрим дијелом заслуга рада епископа Николаја и његових енглеских пријатеља, односно омладине коју су они школовали на најпрестижнијим енглеским универзитетима. Енглеска ће касније постати друга домовина и највећим српским умовима који су побегли из чељусти комунизма, као што су на примјер Слободан Јовановић, Борислав Пекић и Урош Предић.
„Велике силе се руководе својим интересима, али никада не заборавимо оне који су нам пружили руку када нам је било најтеже, ма одакле долазили, са Истока или са Запада“, записао је епископ Николај.
