Пише: Драгана Матовић
СРПСКА слава и коло уписани су на листу живог културног наслеђа човечанства, а предстоји нам надметање и да певање уз гусле постане део Унескове нематеријалне баштине. Могућност да наши обичаји постану препознатљиви целом свету дала је ветар у леђа нашим етнолозима да се озбиљније баве оним што вероватно најпресудније утичe на очување нашег идентитета.
– Обичаји се најбоље чувају ако се одржавају – говори етнолог Драгомир Антонић. – Никакав папир или признање их неће сачувати ако их се ми сами одрекнемо. Ако их заборавимо. Оно што се заборави заувек је изгубљено. Сигурно да годе признања и долазак на Унескову листу, и то је за сваку похвалу, али, понављам, свако од нас појединачно је одговоран за чување традиције.
Антонић сматра да је свако ко поседује „Божији дар“, да уме да пева, свира, игра, дужан да га искористи и у свакој прилици показује.
– Тиме чува обичај, односно нематеријално добро и утире пут неком ко можда има мање дара, али има велику жељу да нешто од тога научи – каже Антонић. – Зато је важна подршка сваком ко има дара или жељу да нематеријално добро научи и тиме га сачува. Зато су важна и фолклорна, културно-уметничка друштва, црквени хорови, школски хорови и групе које се баве чувањем народне баштине. Њих ваља да буде у свакој локалној заједници – од најмањег села до великог града.
Суштина духовног развоја једног народа на најбољи начин се разуме проучавањем обичаја и културне традиције. Али, све док Унеско није почео да улаже огромна средства и напоре у промовисање нематеријалног културног наслеђа, ова област била је скоро свуда у свету запостављена. Србија се не разликује од других по томе. Тако је тек пре шест година код нас формирана национална листа нематеријалне баштине Србије. На њој је 37 елемената. Поред славе, кола и певања уз гусле, на овом списку су и косовски вез, изливање и паљење ратарских свећа, пиротско ћилимарство, израда пиротског качкаваља, злакуска лончарија, певање извика, ерски хумор, грокталица, свирање на гајдама, фрулашка пракса, ракија шљивовица, кајмак…
– Сматрам да би на овој листи требало да буде још много више елемената нематеријалног културног наслеђа – каже Саша Срећковић, музејски саветник у Етнографском музеју и члан евалуационог тела Унеска у Паризу за листу нематеријалног наслеђа. – На томе би требало интензивније да радимо. Сем тога, неопходно би било категоризовати листе, као и носиоце наслеђа на националном нивоу. Лакше ћемо онда изградити систем заштите. Неопходно је, такође, решавати и економски и друштвени статус живих носилаца наслеђа. Јер, оно чиме би нас они заузврат могли подарити су неслућене и вишеструке користи за друштвени и економски развој шире заједнице.
Стручњаци се слажу да је певање уз гусле важан елемент нашег наслеђа, коме је потребно пружити што већу подршку и потпору за улазак на Унескову листу, али и да би се обичај сачувао и наставио да се преноси на нове генерације. О значају овог народног инструмента говори и податак да су гусле биле присутне на двору Стефана Првовенчаног у 8. веку, али и на венчању цара Душана. Један од најпопуларнијих српских гуслара био је Филип Вишњић, затим Старац Милија, Тешан Подруговић, Слепа Живана, Петар Перуновић Перун…
– Гуслање треба ставити на листу Унеска, али би гуслари требало чешће да буду присутни у телевизијским емисијама, да би многи, који о њима мало знају, имали прилике да их виде – каже Драгомир Антонић. – То ће се сигурно неком допасти, а можда открије и да он има дара за гуслара и гусларско појање.
У данашњем времену звук овог традиционалног инструмента у Србији највише се чује на простору старе Рашке, Косова и Метохије, као и западне Војводине.
– Гусле су свакако један од најпрепознатљивијих симбола културне традиције Србије и заслужиле су да их поделимо с много више поштовалаца из света него што је то до сада био случај – сматра Срећковић. – То је и једна од суштина механизма Унеска за репрезентативну листу нематеријалног наслеђа.
Као нематеријално наслеђе Бошњака са ових простора уписан је пазарски специјалитет мантије, а на листи је и наивно сликарство Словака. Међу традиционалним занатима сачувани су и филигрaнски, клесарски, казанџијски, па израда дрвених чутура у селу Пилица, стапарско ћилимарство…
ПРЕДЛОЖЕН И ЂУРЂЕВДАН
ЗА упис на Унескову листу, Србија је са Румунима, Хрватима, Македонцима, Молдавцима и Турцима предложила пролећни празник Ђурђевдан (Хидрилезе). Празник који се слави 6. маја, а прославља снагу нове родне године, осим православног, обележава и католичко и муслиманско становништво, нарочито оно које се бави сточарством. У ђурђевданском празновању очувало се обиље обичаја, веровања и магијских радњи, који пре свега имају улогу да осигурају напредак, плодност и здравље породице, усева и стоке.
(Новости)
