скидање прашине

НИКОЛА: Пећка патријаршија је огњиште наше Цркве!

2824

Поводом тврдњи да је Митрополија црногорско-приморска постала дио Српске православне цркве тек 1919. године. 

У свом двору на Цетињу, 3. новембра 1913. године, краљ Никола је изговорио здравицу у част постављења новог пећког архиепископа, Гаврила Дожића, пун радосног усхићења  што са Цетиња отпрема у Пећ на „службу Богу и народу – вриједног сина ове земље“.

Молећи Бога да утврди свету православну вјеру, на „вјеки вјеков!“, краљ Никола у здравици наглашава:

„Кључеве древних светих и дивних храмова српских, које сам примио по милости Божијој из руку моје побједоносне војске, предајем вама, са благословом митрополита Митрофана, да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истих Богу за српску слогу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.“

У овој здравици, краљ Никола истиче своје вјеровање да ће се душе светих српских краљева и патријарха које почивајућу у Пећкој патријаршији и Високим Дечанима радовати „кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Божја, пјесма Србиновa и молитва за здравље српскога народа и његову срећу“; и подсјећа новог архиепископа на дужност да народ кријепи и учвршује у вјери православној и љубави према домовини.

А о значају ових храмова каже: „Пећ је огњиште наше свете цркве и моћи српског духа…“, а Високи Дечани: „свети израз и свједок српске побожности и величине“.

Пар мјесеци касније, клањајући се Христовом рођењу, „уз српске бадњаке, вином поквашене и житом засуте“, славећи Бадњи дан 1914. године у Никшићу у вријеме ратних окршаја, Краљ Никола упућује молитву Свеивишњем „да милост и благослов излије на српске напоре и оружје“, подсјећајући да је радостан што је доживио да очима види оживотворен сан своје младости – освећено Косово; и истиче вјеровање у побједу српства над новим агресором, која ће омогућити  да сви Срби у својим „домовима навијек живе мирни, силни, поносити, срећни и богати, загрљени у свесрпском великом колу дуж цијеле Немањине државе“.