Прије 18 година, Кит Девлин је започео истраживање живота и заоставштине средњовековног математичара Леонарда из Пизе, познатијег као Фибоначи, чија „Књига о рачуну“ (ʼLiber abbaciʼ) дословно утиче на животе свих нас.
Мада чувен по Фибоначијевим бројевима ‒ иако их, како се испоставило, није он открио – његов највећи допринос је у тумачењу математичких идеја које је умео да прикаже тако да их свако разуме. Фибоначијева књига је увела 1202. савремену аритметику у западни свет. Па ипак, Леонардо Фибоначи је убрзо након своје смрти био заборављен, а истинско признање за то постигнуће добио је тек шездесетих година 20. века.
Књига „У потрази за Фибоначијем“, коју је објавила издавачка кућа Хеликс, представља настојање британског математичара и аутора Кита Девлина да исприча Леонардову причу. Леонардо је помогао да Запад поново постане колевка науке, технологије и трговине, али је, упркос томе, нестао с историјске позорнице.
Кит Девлин је професор математике на Универзитету Станфорд и суоснивач и председник образовно-технолошке компаније BrainQuake, која се бави развојем видео-игара за учење математике. Између осталог, написао је и књиге „Математички ген“ и „Недовршена игра“. На америчком Националном радију често наступа под псеудонимом The Math Guy („Матиша“). Живи и ради у Калифорнији.
ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ:
Одлучио сам да у паузи између планираних предавања у Болоњи и Сијени на два дана скренем са руте и одем у Пизу како бих покушао да сазнам нешто о Леонарду Фибоначију, мистериозном математичару из 13. века који је очигледно одиграо кључну улогу у стварању савременог света, и чије сам математичке кораке, у једном важном смислу, пратио последњих двадесет година.
Да ли је на располагању било довољно информација да се о њему напише књига? Нико други је није написао, па сам посумњао у то. С друге стране, постојање тог огромног јаза у историји науке значило је да је Фибоначи био најпознатији и најкомплетнији научник свих времена чија биографија никада није била написана. Желео сам да покушам.
Нисам се интересовао као историчар, јер то нисам. Математичар сам. Оно што ме је највише заинтригирало у вези с Леонардом јесте та значајна сличност моје и његове математичке каријере. Осетио сам да смо сродне душе.
Док сам се заклањао под кишобраном чекајући такси, кратко сам размишљао о томе како је моја математичка каријера била другачија од будућности коју сам замишљао далеке 1968, када сам завршио постдипломске студије на Лондонском универзитету и када сам се запутио на Бристолски универзитет како бих припремио докторат.
У то време, на самом почетку своје каријере, о Фибоначију сам једино знао да је он математичар који је открио чувени, по њему назван, Фибоначијев низ (није то урадио ‒ нисам био у праву), за који сам знао да је дубоко повезан са људском естетиком (није ‒ нисам био у праву). Тек много касније открио сам да је он био један од најутицајнијих људи свих времена. И још, да његова величина није последица његових математичких открића ‒ иако је без сумње био најспособнији математичар међу својим савременицима ‒ већ његове моћи објашњавања. Био је способан да схвати математичке идеје које су у његово време биле нове и компликоване и учини их доступним широком слоју људи. Штавише, поседовао је инстинкт да то уради на начин који бисмо данашњим речником описали као „добру маркетиншку стратегију“.
Док сам био млад дипломац, моји узори нису били људи попут Леонарда Фибоначија, већ математичари који су дошли до значајних математичких открића ‒ математички дивови који су живели ближе данашњици, као што су Леонард Ојлер, Карл Фридрих Гаус, Пјер де Ферма и Курт Гедел. Попут многих младих који изаберу да постану математичари, сањао сам да се придружим низу највећих ‒ тако што бих доказао важну теорему или решио тежак задатак који је деценијама мучио највеће умове.
Неки од мојих савременика успели су у томе. Млади амерички математичар Пол Коен, само неколико година старији од мене, решио је 1963. Канторов проблем континуума, загонетку која је више од 60 година упорно одолевала свима који су покушавали да је реше. Али као што је то случај с већином математичара, морао сам да се задовољим значајно мањим успесима.
…Али успут сам, скоро игром случаја, открио још један таленат, можда мој истински позив: способност да обичним људима објасним често нејасне, сложене математичке идеје. Схватио сам да помоћу речи могу да оживим математику онима који нису баш упућени у тај предмет.
