ЛИК И ДЈЕЛО НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА

Зашто је Његош ликвидирао најзнаменитијег Васојевића!

11481

Високи руски официр и војни аташе у Цариграду, пројектант пута Београд – Бар, турски генерал квартермајстер, енглески конзул, оснивач прве српске школе у Санџаку, зачетник несуђене државе Васојевића…

Пише: Љубиша Морачанин

 Никола Милошевић, познати као кнез Васојевић, од оца Станише (Михаила) и мајке Јоване (Ане), рођене Никшић. Рођен је 1797. године у љеворечком селу Лопате. Јована је била ћерка требјешког харамбаше Лазара Никшића који се, од 1791. године, послије неуспјелог Требјешког устанка, налазио у збјегу у Горњој Морачи, са још 200 требјешких породица. За све вријеме њиховог боравка у Горњој Морачи, Петар Први се залагао да их пресели у Русију. После више молби, руска влада је то одобрила, и у неколико група, све требјешке породице су тамо пресељене. Са једном од тих група, 1804. године, отишао је и Никола, тада седмогодишњак, заједно са мајком Јованом и очухом Глигором Радоњићем. Настанили су се у Одеској губеринији.

Од 1806. до 1818. године, Никола се у Русији школује и завршава војно-инжењерску академију, а потом службује у Петрограду као војни инжењер. Након унапређења у чин капетана, распоређен је на Кавказ, гдје му је главни задатак био израда војних карата за тамошње граничне области. Године 1829. именован је за руског војног аташеа у Цариграду.

Наредне године учествовао је у раду међународне комисије за разграничење Турске и Србије. Имајући потребу за таквим стручњаком, као и његову безграничну љубав према своме отачеству, књаз Милош Обреновић понудио му је да ради у служби Књажевине Србије, што је овај, након сагласности руске владе, прихватио.

Први задатак био му је да изради карту новоразграничене и знатно проширене Краљевине Србије, што је обавио брзо и квалитетно. Но, будући да великог духовног потенцијала, а ипак не схватајући ослабљене економске могућности заостале и дуго пљачкане Србије, као главни инжењер Књажевине, предлагао је крупне и тешко остварљиве инвестиције чије су предрачунске вриједности књаза Милоша Обреновића жестоко узнемиривале. Нарочито га је уплашио предлог за изградњу модерног магистралног пута Београд-Бар, који је поред високе цијене морао ићи преко турских територија. Овај неспоразум је био тако тежак да су сва настојања књажевског секретара Димитрија Давидовића да их помири – остала безуспјешна, утолико више што је књаз Милош у образовном Васојевићу видио будућег ривала, те је и из тог разлога сматрао да га се треба што прије отарасити.

Знајући за високо образовање и ванредну надареност Николе Васојевића, цариградска влада му је понудила службу као шефу инжењеријске службе у турској војсци, што је он одбио, носећи се мишљу да се поново врати у Русију. Но, Турци су по сваку цијену жељели да га придобију, па су му понудили положај генерал-квартер-мајстера свих сувопутних турских трупа у Европи, што је прихватио.

Као турски генерал, 1835. године био је у обиласку Скадра и Скадарског пашалука. Исте године из Скадра одлази на Цетиње да би се упознао са Његошем који му том приликом уручује увјерење о племићком поријеклу.

Године 1837. енглески амбасадор у Цариграду, лорд Понсонби, именује Николу Васојевића за вице-конзула за провинције: Босну, Херцеговину и Албанију, са сједиштем у Новом Пазару. Одмах по доласку у Нови Пазар, кнез Никола се прихвата изградње зграде за конзулат и припрема за отварање српске школе, ступа у контакт са дечанском калуђерском братијом у вези са планираним устанком на Косову и Метохији.

Идеја о отварању школе ,,за сиромашну српску дјецу“ није била ни случајна ни нова. Одавно је кнез Никола Васојевић имао на уму да обнови ,,дјела будимских кнезова“ и вазда ,,роду и соотечестеницима својим полезан бити“. Одлазећи више пута у Васојевиће, одабрао је и припремио повећу групу младића за школовање.

Иако је речено да је школа намијењена ,,да се неимућна србска дјеца уче“, дјеца су била одабрана из угледних и имућних кућа, и била су нешто старијег узраста. То је у ствари, требало да буде кадар за будућу Књажевину Холмију (Васојевиће). У ту сврху је нађен и учитељ ширег образовања и јачих националних поимања, неки калуђер из Црне Горе, коме је Васојевић одредио плату од 50 гроша мјесечно. Школа је почела са радом јула 1838. године.

Грандиозна активност образованог и енергичног Николе Васојевића, изазвала је силну подозривост Турака и исламизованог становништва Новог Пазара. Услиједило је неколико мучких физичких напада на њега, а онда су му кући измазали изметом, уз прикачену цедуљу на којој је писало да ће га убити уколико се не одсели из Новог Пазара. и, наравно, послије свега тога, Никола је ноћу 22 .септембра, ,,огрнут својом бурком“ побјегао у Књажевину Србију.

Почетком 1840, ступио је у контакт са француским конзулатима у Београду и Цариграду, настојећи да преко њих скрене пажњу моћне Франсуцуске на хришћанска племена у балканској Турској, а нарочито на своју Књажевину Холмију. Француски конзул у Цариграду, након проучавања и провјере Николиних информација, налази да Француска има интереса за сарадњу са кнезом Холмије и у поширем писму о томе детаљно обавјештава Министарство иностраних дјела Француске.

Кнез Васојевић 13. маја 1840. године упућује меморандум предсјенику француске владе. Меморандум је историјске садржине. У њему се разматра питање ослобођења словенског живља у балканској Турској, као и Албанаца у сусједству Књажевине Васојевића. Читава његова активност окренута Француској има за циљ да се стави под заштиту Француске, опет у циљу коначног формирања Књажевине Васојевића. У меморандуму се између осталог каже:

,,Господине Предсједниче, већ дуго, а нарочито од 1711. године ми добро познајемо циљеве Русије према Турској. Разне руске повеље и њене везе са нашим планинама заваравале су наше очеве и претке који су мислили да је Русија наша заштитница. Не, Русија је проузроковала немилост Србије 1813. године. Русија хоће овладавање Турском, Аустрија жели Босну, Србију и један дио Албаније, а аустријска влада преговара о размјени Србије и Босне за Буковину. Такав уговор постоји још од 1824. године.

Екселенцијо, овакве тежње Русије и Аустрије угрожавају егзистенцију Срба и Бугара, а посебно слободу моје породице и мога племена за коју се већ вјековима боримо. Послије дугог и смиреног размишљања, моја Брда, ја лично, као и сви Срби и све вође и прваци Бугарске – једногласно смо ријешили и одлучили да се одупремо свим таквим подухватима, да повратимо нашу стару независност, да образујемо једно политичко тијело, управо, независну државу, па због тога и тражимо пријатеље у другим силама.

Као патриота и као човјек искуснији од своје браће у политичким стварима, па и познатији у свијету, прихватио сам се овог тешког задатка који су ми повјерили словенски и албански народ, о чему имам част да обавијестим Вашу Екселенцију и Ваше Министарство“.

Дакле, кнез Никола Васојевић врло вјешто дипломатски корача према циљу. Иако он није могао бити непријатељ Русије, нарочито не у мјери у којој он то истиче, настоји да постигне циљ у проналажењу моћног покровитеља за своју књажевину користећи ривалство међу великим силама.

Рачунајући на спорост француске дипломатије и неизвејсност њених одлука, кнез Никола Васојевић је, користећи се знањем пољског језика, ступио у везу са пољском емиграцијом стационираном у Паризу. У разговору са њиховим вођом, кнезом Адамом Чарториским, детаљно је изложио добро разрађен план у формирању и треће српске државе на Балкану.

У главним цртама, Књажевина Холмија територијално би се простирала са југозапада на сјевероисток између већ постојеће двије српске државе, Црне Горе и Србије, и захватала би простор од Вјетерника до Рашке. На тај начин би био елиминисан турски санџачки коридор који је представљао брану за комуницирање између Србије и Црне Горе. У другој фази, план је предвиђао интегрисање све три државе у једну моћну српску државу на Балкану.

Кнезу Чарториском су се свидјеле ове идеје, и он се одмах меморандумом обраћа Министарству иностраних дјела Француске, у коме закључује: ,,Француска би могла наћи свој интерес да узме под своју заштиту почетке једног подухвата који би једног дана могао бити важан развој… Кнез Васојевић жели да у своју службу узме један број избјеглица из Пољске, од којих би желио да створи једно језгро сталне војне силе намијењене да штити јавни ред, личну сигурност и трговину. Добро би било да француска влада одреди неког француског официра за руковођење том малом трупом која би, поред осталог, помогла да се уведу међу поштене становнике тих племена, различити елементи активности и рада повећања марљивости, као и да се изврши постепено зближавање двију вјера које раздвајају то становништво, а за почетак да се уведе грегоријански календар за све становнике без разлике. Најзад да се створи једна стална војна сила као неопходан услов за извршења свега претходног“.

У одговору француског министра иностраних дјела каже се да ће Француска подржати поменуту идеју, али да то не може чинити јавно. то је била довољна подршка Пољацима да одмах крену у конкретизацију договора са Николом Васојевићем. Кнез Чарториски је одредио кнеза Михаила Чајковског за преговоре са Васојевићем.

Након свеукупних усаглашавања, Никола Васојевић тражи 60 хиљада франака за реорганизацију војске, 300 Пољака међу којима ће бити официри свих родова, 15 хиљада пушака и шест брдских топова, једног слугу и два коња, више пиштоља и коју сабљу које би даривао васојевичким првацима и главарима.

Чајковски је сматрао да је питање Холмије за пољске интересе било од изузетне важбости, јер ако би се остварило, ,,онда би у Књажевини Холмији могли подићи магацин за муницију која би се касније користила у акцији за ослобађање Пољске, а тамо би могли организовати и пољску војску која би прво ушла у Галицију, па онда у Украјину, искористила би се помоћ Васојевића за ослобађање Пољске…“

Будући и сам очаран Васојевићевим плановима, Чарториски је ово мишљење и предлоге примио као своје сопствено мишљење и стремљења, па у поруци Чајковском каже: ,,Као Словен не могу да не дејствујем у корист Словена. Читавог живота ми је био циљ – независност моје домовине, њено ослобађање ће представљати до последњег дана предмет свих мојих настојања. Од почетка моје политичке каријере моји погледи си се заснивали на духу братства међу словенском расом и на заједничком отпору њеним агресорима“.

Након исцрпног провјеравања вјеродостојности Васојевићевих казивања о држави Холмији, дошло се до коначног усаглашавања у вези са савезом између Лехије и Књажевине Холмије. Након темељно постигнуте сагласности, два кнеза су саставила тајну Васојевићко-пољску конвенцију, у 15 тачака.

Након потписивања конвенције, кнез Михаило Чајковски се одмах дао у потрагу, по европским државама, за најбољим пољским официрима. Та активност није могла остати незапажена од пољских језуита – свештеника који су били непријатељски расположени према римокатолику кнезу Адаму Чарториском. Тако је један од њих, у Риму, у штампи објавио садржај Васојевичко-пољске конвенције. Након ове провале, било је јасно да ће пројекат доћи у питање, да ће Аустро-угарска и Турска учинити све да га спријече.

Кнез Никола Васојевић се 13. октобра 1841. године обрео у манастиру Високи Дечани. Од братије је добио обавештење да су припреме за дизање устанка на добром путу, што су му потврдили и неки арбанашки прваци из племена Краснићи.

Крајем 1841. године, Турци су похапсили знатан број људи умијешаних у припреме за дизање устанка, међу којима и кнеза Николу Васојевића. Како су тада објавиле ,,Србске народне новине“, књаз Васојевић је утекао из цариградског затвора крајем 1842. године и настанио се у Васојевићима гдје је остао све до погибије 30. маја 1844. године.

Огромна већина васојевићког народа га је признавала за свог вођу, али није био без противника ни у свом крају. Међу његовим супарницима били су и игуман Ђурђевих Ступова Мојсије Зечевић и војвода Симо из Коњуха.

С обзиром да је ликвидиран по Његошевом налогу, о кнезу Васојевићу се, да се не би замјерили Цетињу, веома мало писало, па су, нестанком многих генерација, и сјећања о њему затурена и изблиједјела.

Ако је ко и покушао да о њему нешто пише, то је објављивано смушено и контраверзно, а често и у негативном контексту, уз тврдње да је био обична луталица и преварант, те да су сва признања које је добио обични фалсификати.

ЛИКВИДИРАН ПО ЊЕГОШЕВОМ НАЛОГУ

Будући опасан ривал Његошу због активности да између постојеће двије српске државе, Србије и Црне Горе, оснује трећу – књажевину Васојевиће, с планом да касније од све три оснује једну јединствену монолитну српску државу под својим вођством, кнез Никола Васојевић је упао у сукоб из којег неће изнијети живу главу.

Његош га је позвао да дође на Цетиње. На путу за Цетиње, у Доњем Загарачу, 30. маја 1844. кнеза Николу Васојевића убили су Његошеви перјаници Вуко, Тодор и Мића Тороман, сви из Његуша.

Казивања озбиљних истраживача др Р. Вешовића, др Љ. Дурковића и др Љ. Мушицког о погибији кнеза Васојевића у потпуности се слажу. Међутим, има и аутора који сматрају да је су га убиле Загоре из Ријечке нахије насељени у Загарачу, мислећи да је Турчин.

Которски градоначелник, пак, те године извјештава аустроугарског конзула да је кнеза Николу Васојевића убио његов пратилац, да би дошао до оружја.

ПОТОМАК МИЛОША МАРКОВА

Родослови Николе Васојевића извјесно се разликују, зависно од тога ко их је правио. Већина аутора кнезу Николи Васојевићу увијек дописује и презиме Милошевић и сматра га директним потомком Милоша Маркова, родоначелника Милошевића. Тако се Никола Васојевић и сам декларише у једном писму. А у Русији га биљеже и по оцу, Михаиловић, јер су тамо Станишу преименовали у Михаила, али и по очуху, Радоњић, како се види из писама и докумената.

(Овај текст је састављен према књизи Радомира П. Губеринића који се користио документима из србијанских, француских и пољских архива)