психоанализа

Милошевић је, ипак, боље прошао него Карађорђе!

13192
"Aтентат на Карађорђа", слика коју је урадио велики мађарски сликар Мор Тан

Прије 20 година, изручењем Слободана Милошевића западним џелатима, онима који су нас бомбардовали пар година прије тога, власти у Београду су бациле љагу на себе и цели српски народ. Али, није то било први пут у српској историји да се политички противници немилосрдно обрачунавају, мимо свих уставних и хришћанских норми.

Последњи изданак Обреновића, краљ Александар, издахнуо је на мачевима сопствених сународника и као лешина избачен кроз прозор.

Или, господар Милош Обреновић, по одлуци Скупштине народних кнезова, вожду Карађорђу, на спавању, са сјекиром у кумовској руци, одрубљује главу, и у зобници је преко Београда шаље у Стамбол, на дар. И стиже га гријех и проклетство до четвртог степена потомства.

Каква је то историјска трагика једног народа? Која је то шекспировска трагедија равна овој? Зар краљ Лир? И какав је то народ у коме се овакве сатанске ствари дешавају? Митски народ који једе своје богове? Едипово оцеубиство? Карамазови?

Народ који има Ричарда Трећег мора родити и Шекспира.

Гдје је умјетничка сублимација судбине Карађорђеве, и коби обреновићевске, у умјетничко дјело? Ако је умјетност трагање за љепотом истине, гдје је овдје умјетничка истина? Гдје је роман, трагедија, опера? Гдје је ламент над судбином и реквијем за Карађорђа? И за Милоша? Гдје су Мокрањац, Христић и Царевац? Гдје су били Андрић и Црњански? Гдје је био Ћосић?

Смрт и судбина Карађорђа као метафора српства пројектује се као и реалност, као савремена стварност. Колективну душу српског народа и данас раздире отровно сјеме амбивалентне распре и раздора.

Судбина Карађорђева дала је прилику да завиримо у паклене поноре колективне душе српског народа. И историје његове. Ради наука данашњим генерацијама. И онима који долазе. Да упознају колективну, подсвјесну психу свога народа да би њоме овладали, а не робовали јој. Да упознају историју свога народа да би је усмјеравали, а не понављали је.

Довољан разлог да се хидри погледа право у очи.

Карађорђе је највеличанственија и најтрагичнија фигура српске историје. И једна од најтрагичнијих судбина људске историје уопште. Трагичност Карађорђева проистиче из трагичности историјске судбине народа из кога је поникао. Из амбивалентног раскола колективне психе српског народа, историјски условљене, која га прати до дана данашњег.

Величина личности Карађорђеве произилази из величине и значаја српске револуције – Првог српског устанка, коме је стао на чело. Његова личност је парадигма једне од најутицајнијих и најтрагичнијих династија српских.

Трагична судбина Карађорђева је сублимирани израз трагизма српског народа и амбивалетног раскола архетипа колективне душе његове (амбиваленција – психичко осјећање када се према једном истом објекту јаве осјећања и љубави и мржње истовремено).

Тек ако се потпуно схвати амбивалентни раскол колективне душе српског народа као психолошка категорија, као архетипска, подсвјесна, ирационална, временом акумулирана категорија психологије масе, може се разумјети и објашњавати схватање о митској коби судбине која прати српски народ и историјском трагизму његовом. Амбиваленција се као коб урезала у архетип колективне душе и као фатум плете мрежу историје његове.

На жалост, амбиваленти раскол као изражена карактерна особина српског народа, као што је напријед аргументовано, вуче коријен од самог почетка стварања његовог, као државотворног ствараоца српске немањићке државе (рат између два рођена брата Вукана и Стефана, историчари сматрају за један од најкрволочнијих на балканским просторима) и каснијих династија и као историјска коб прати га до дана данашњег.

И на Косову и у посткосовском миту, колективна душа се располутила у два сасвим супротна пола: према Милошу Обилићу и Вуку Бранковићу. Према царству небеском или земаљском. И као фатум прате историјску коб амбивалентности душе српске.

Историјски квалитет српске душе остао је амбивалентан и према исламу. Једни су се поисламили: у Босни, Санџаку и на Космету. Два Србина, рођена браћа Соколовићи, постају истовремено – један Мехмед паша, велики везир, а други брат Макарије постаје врховни поглавар Српске православне цркве, патријарх њене обновљене Пећке патријаршије. Мехмед паша је мајци, до краја живота хришћанки, у родном селу покрај Вишеграда подигао цркву, а оцу, који је пошао синовљевим стопама у ислам – подиже џамију. И на нижим нивоима, много је таквих расколних породица, које су остављале паралелно потомство до данас.

И амбиваленти раскол католицизма нагризао је српску душу. Једни су се покатоличили: Далмација, дјелови Крајине, Славоније, Војводине, западне Херцеговине. У Бечу, 1848. године, у вријеме револуционарног европског врења, Његош се обраћа Милошу Обреновићу и Вуку Караџићу: „А што ћемо ми што нас је пола под Турцима, пола под Њемцима?“

И то није сав раскол, сва амбивалентност и колективна подвојеност душе српске. После крвавог мајског преврата 1903 године, умјесто последњег изданка Обреновића, Александра, поново се враћа династија Карађорђевић. И оста амбивалентни раскол српства и у опредељењу за династије: Карађорђевиће или Обреновиће. Карађорђевиће који су мачем, ратом и храброшћу клесали српство, и Обреновиће који си га лукавством, вјештином и дипломатијом вајали.

И у зависности од владајуће династије или симболичке пројекције психолошких и политичких опредељења према њима, Србија је чамац своје државности везивала, час за велики српски брод, час за аустроугарску лађу. Некада истовремено везујући их и за источни брод и за западну лађу.

У новије вријеме је потегнуто и нешто модификовано немањићко расколно опредељење: према источној култури и духовности православља, и западној технологији и материјалном и привредном развоју. Према ћирилици и латиници. Тако до дан данас.

А Балкан преузак и за велики Исток и за моћни Запад.

У току Другог свјетског рата посебно се полутила колективна душа српска: за краља или маршала, за династију или републику, цркву или комунизам, партизане или четнике.

Отприлике да постоји неки природни поредак ствари, неке природне законитости које се не смију нарушавати, неки универзални етички принцип којег се човјек мора придржавати. Ако се неке ствари десе а ми им не знамо узрок, не можемо објаснити разлог њиховог настанка – називамо их судбином.