Највећи српски пјесник, поријеклом из Црне Горе!

Алекса Шантић у црногорској ношњи коју је облачио у свим свечаним приликама

Шантићи су позната мостарска породица поријеклом из Црне Горе (Пјешивци, код Никшића). Иако је Aлекса Шантић један од највећих песника нашег говорног подручја, црногорске просветне власти су, пре седам година, његове пјесме избациле из школских уџбеника

Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, 27. маја 1868 године, гдје је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.

Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.

Био је оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање пјесме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“, био је један од њених првих уредника.

За вријеме анексионе кризе, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао је у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата.

У току Првог свјетског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих пјесама. По завршетку рата, изабран је у Мостару за члана Српског одбора.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Ево пјесме која би комотна могла бити химна српског народа:

Ми знамо судбу