По налогу својих вођа, локални комунисти су свом народу припремили прославу Бадње вечери 1942. На Пасјем гробљу! Ововремени Колашинци дозволили су себи бесраман луксуз да на том стратишту подигну насеље. На тој Голготи рађају се деца, а на костурницама су ископане септичке јаме
Разговарао: Драган ЛАКИЋЕВИЋ
Лабуд Драгић је рођен 1954. године у Љевиштима у Горњој Морачи, општина Колашин. Живи у Београду и има статус слободног умјетника. Објавио је више романа, а за најновији „Кукавичја пилад“ добио је награде : „Исидора Секулић“, „Момо Капор“ и „Печат времена“. Ево његових најинтересантнијих одговора у интеврјуу за „Српске новине“.
Господине Драгићу, честитамо Вам на изванредном успеху: најпре на књизи у плавом колу Српске књижевне задруге, на наградама које сте добили за роман „Кукавичја пилад“ и на другом издању романа у дивот-опреми Кола СКЗ.
-Док сам сабирао грађу и правио конструкцију, преметао, брисао, дорађивао, нисам имао ни далеке примисли какви ће одјеци бити, шта ће се догодити. Хоће ли и какав успех књига имати. Успех је било само њено појављивање у Плавом колу Српске књижевне задруге. Ваљало би да овде подсетим на ону Андрићеву реченицу: „Тада, 1924. године, било је теже ући у Српску књижевну задругу него у царство небеско.“ Тада је Андрићу било 32 године, и био је већ формиран писац, а толико је имала и Задруга.
Позив за Коло разумео сам као восоко признање које тек ваља оправдати. Одолео сам изазову, показало се да све оно што се таложило годинама раније није било узалуд. Књига је направила први велики корак, обукла се у плаве корице, а потом добила низ угледних награда – све до позлате и издања у дивоту. Уосталом, све се одвијало некако спонтано, штоно веле с песмом, да се ево на крају и позлатило! Признања су, рекао бих, део те позлате.
Ваша књига има снажне књижевне, тј поетске, али реске историјске и политичке димензије. Како сте помирили поезију и политику? Шта ће коме у важем роману бити важније?
-Поменуте слојеве садрже углавном сва дела од Хомера до наших дана. У истом кључу можете читати чак и библијске текстове, као и целокупну епску поезију. Тема је пре свега од животног значаја за овај део српског културног простора, јер се намеће основно питање: хоће ли Црногорци опстати у оној суштинској препознатљивости стеченој кроз историју, или ће се преобликовати према потреби окупатора, која се данас јавља у врло прикривеној, да не кажемо софистицираној форми и много је дубљи, подлији и опаснији од свих претходних.
Како време одмиче све више сам затечен пред страхотом Грађанског рата. И да ли је то био грађански рат, или најкрвавији тероризам дуго припреман у катакомбама Интернационале? Као да је народ био изложен масовној хипнози. Склон сам да припишем чудеса халдејским чаробњацима. Они се јављају у ликови¬ма марксиста, револуционара или секретара СКОЈ-а или њихових гуруа, било да су језуити или хазарски звездочаци. Чини ми се да је народ био подвргнут првом великом експерименту и да је олако склизнуо у лудило.
Неки руски писци, попут Андреја Платонов, направили су дубљи захват у овај вид колективне халуцинације. Ми никад нисмо добили Андраја Платонова. Најближи му у је био Миодраг Булатовић, а у понечем га је и надмашио. Зачуђује међутим једна друга ствар, да ни 70 година после сатанског оргијања није било озбиљне иницијативе, како од страна најпозванијих институција, тако ни од стране цркве, да се случај изведе на чистац и да се објасни. Да се одржи неколико јавних скупова или један скуп који би у континуитету трајао не десет дана, или десет година, већ макар десет деценија, како би се будући нараштаји лишили анатеме или море, која ће се у виду проклетства протезати у бесконачност.
Јер, ови, напред поменути Халдејци, које су представљали разни Рибари, Пијаде, Кардели, Коперстајни, Хебран(г)зи већ су имали униформе – макар по две-три спремне за основне опције, а унапред су се поставили изнад права, правде и изнад закона. Судили су муњевито и одмах стрељали, а потом сахрањивали. Зато се догађало да сахрањују живе и да све то раде у име будућности, правде и благостања. Тако су се десили злочини какве не памти људска историја.
Спомен најстрашније историје бешчашћа је оно што је што је запамћено под именом Пасје гробље. Ту су, на бестијалан начин касапљени, уби¬јани, стрељани, а потом, што живи, што мртви, сахрањивани највиђенији племеници колашинскога краја, из Липова, Мораче и Роваца. Неке од њих је, као угледне прваке у предратном периоду обилазио и о њима писао наш знаменити публициста, дописник Политике и књижевник – Григорије Божовић. На жалост, као да су још тада за све њих биле донесене смртне пресуде као и за самог Божовића.
По стилу, методологији и спрези, по начину деловања намеће се утисак да су сви планови до детаља смишљени и разрађени у катакомбама и ложама ћесарске Вијене, и да су сви имали своја задужења и обавеза од Хебранга, Крајачића, Рибара Павелића до Броза…
На другој страни града Колашина имамо Партизанско гробље. У њему почивају аутори Пасјег гробља. То је њихово најчувеније дело. Партизанско је ограђено челичном оградом и, са високим челичним јарболом и црвеним барјаком на капији представља се као најамбициознији државни пројекат савремене евроатлантски оријентисане Црне Горе. Између та два гробља пружа се монденска варош Колашин, градић европске будућности и аргентинског танга.
У гимназији су нам понекад држали часове фискултуре на Пасјем гробљу, али се то име тада није помињало већ су нам говорили да идемо на Лугове. Понекад су нас тамо водили да посматрамо фудбалске утакмице између колашинског Горштака и мојковачког Брскова. Утакмице су се завршавале вазда пре регуларног времена, а ако би се лопта негде изгубила или пала у Тару, замениле би је жиоке, ћепнице, мачуге, љемезови, тојаге, кочеви, понеки проштац и случајно зграбљен кијак, а у тим завршницама је учествовала публика, судије и стручни штабови оба тима, уз ратне поклике и бесомучну ћеранцију кроз јошје и врбаке, речна приобаља, и пажањске јаруге. Тако је тада изгледала очигледна настава.
На Партизанско гробље водили су нас службено да одамо пошту палим херојима. Ту је 240 „хероја и револуције“ под четвртастим на гробним обележјима која подсећају на пчелиње кошнице. На тим коцкама је само црна гранитна плочица са именом и презименом, годином рођења и смрти. Местом рођења. Ниједан од тих надгробних каменова нема никаквог верског обележја. Осим једног: на њему је Давидова зведа и под њим лежи извесна госпођица Ружа Рип која потиче са границе Мађарске из места познатог под имено Бездан! Из Бездана у Колашин. Чиме објаснити толику пожртвованост, толики пут од једног до другог бездана?! Зашто није (ако је, како се шушка, била у сталном дослуху с Александром Парвусом) отишла на Похорје, Крањску гору, Блед, Корчулу, Дубровник, Ницу – него у колашинске грабине, крчевине и дубраве?
Десило се ето, на Пасјем гробљу, да је један младић устао из гроба. Није метафора, нити прича по узору на јеванђеоско предање, већ жива истина. Младић по имену Јован Мандић искобељао се из гроба у коме је био сахрањен са оцем братом и тетком па се дао у лудачки бег, го и бос, на божићној студени од минус тридесет. Прегазио је студену и већим делом замрзлу Тару – лед сед ломио и секао као стакло, резао као стилет – и склонио се у неку стају са сеном. Ту га је опазила скојевка и дојавла џелатима, а ови су похитали да га улове и поново стрељају, па поново закопају. Овако нешто не познаје ни људска повест, ни књижевност, ни људска машта.
Локални злочинци изговарали су се за своја злодела говорећи да је то била „директива“! Директива му дође нешто као Глас Господњи. Прихватити да радиш по директиви значи лишити се сопственог разума, савести и воље – и легитимисати се као пас. Овде долази до изражаја деловање на психу. То би могао бити и онај кафкијански ауторитет који се слути и који делује, који шири мору страха, али који се не може докучити.
По налогу својих вођа, локални комунисти били су свом народу припремили прославу Бадње вечери 1942. На Пасјем гробљу! У име народа! Они који су убијани било да су невини проглашавани су за народне непријатеље, издајнике и пету колону. Џелати, психопате, убице носили су епитет народних хероја. Замишљам како су изгледале последње к пи његовог последњег дана, последњи удисаји светлости, на мразу од тридесет целзијуса испод нуле; чини ми се да још гледам његов почасни круг, па нека је истрчан и у паклу званом Колашин.
Ово је његова Ода радости, испевана пред џелатима с Партизанског гробља, његова последња трка у славу спасења, истине и светости живота! Уједно, ко има уши да чује – ово је наша виа долороза, а место његовог другог погубљења наша Голгота. Ту треба дизати храм Васкрсења Господњег. И у њему храм Светога Јована!
Више од седамдесет година Јован бежи пред џелатима да спасе Бога у себи. Бржи је, гласнији и живљи од свих нас и још верује да нисмо сви до потоњег слепи и глувонеми. „Има ли ико међу живима да ми повјерује?“ пита се Јован, тек устао из гроба.
О томе да ли би се неки писац могао подухватити да напише књигу о човеку који бежи из гроба можемо мислити на безброј начина… О тих неколико последњих сати његова живота испричати животе свих нас, животе његових гонича. Повест наше несреће сажети у кратак летопис вечности. Књигу о његовом кратком боравку на овом свету, међу својима, између два гроба! Лик овог мученика, да је мени познато, не краси ниједан храм. Но, свеједно, кад бисмо саградили храм у који би стала и Света Софија, с куполом која би захватила трећину неба, не би на њој стали сви наши праведници и новомученици.
Ововремени житељи вароши колашинске дозволили су себи још један бесраман луксуз да на том стратишту подигну насеље. На тој Голготи рађају се деца, а на костурницама су ископане септичке јаме. Данас се у Колашину игра танго аргентино, а лепоти опште фауне доприноси упадљиво присуство босова шиптарских нарко-фисова, и Колашинци се утркују ко ће им скувати бољи качамак.
Састају се у хотелу Липка који је добио име по неком безначајном пољском чиновнику, тајном изасланику Ватикана и ЦИА, који је припомогао крађи а потом и верифико¬вао лажирани референдум у Црној Гори. Оде Липка и однесе џак шиптарских пара заједно са мртвим и проданим душама, па сад са Ахтисаријем проводи време у потрази за гљивама по влажним пољским мрчавама.
Време ће показати да ли ће Црногорци опстати у српском идентитету и да ли је је бекство под НАТО скуте бесрамни чин велеиздаје лупежа у великој нужди или је то била делековидост и мудрост „генијалног вође“.
За манипулацију људском свешћу зна се још из предбиблијских времена и високо је била развијена у Вавилонији у области Халдеји. Халдејци су били профети, гатари, харуспици, звездочаци, пророци, врачи, опсенари. То је први ниво деловања на људску свест. У нешто измењеним формама ова вештина је доспела до наших дана, а у време подземног деловања комуниста она је доведена до високог нивоа. Тамо су основали школе лажи, а одмах до њих и школе за џелате. Пола века прође у крварењу, а друга половина слушајући баљезгања марксистичких гатара чији је родоначелник креатор свеколиког зла у Црној Гори, онај што се скривао у кужини Блажа Јовановића, крај огњишта, у пепељавим ритама пиперских баба и удовица, чије је синове и мужеве живе гурнуо у јаме и кречане.
Име тога проклетога гада, бјеше Моша, Јеврејин Пијада; нема свога порода ни дома, дошао је право из Содома… Нису према њему били тако строги у Ровцима. Рекли су: „Мог’о би бити изгледнији, али Србина га мајка рађала није!“ (По Матији).
Роман „Кукавичја пилад“ доноси неочекивану слику Црне Горе на размеђу епоха. Поготову после уједињења 1918. Ако сте тако видели Црну Гору у првим деценијама 20 века, како је видите у првим децени јама 21. века?
-Идеја о уједињењу имала је многе непријетеље у срушеним царствима и те империје су, већ у фази свог распадања, инвестирале у разградњу грађевине којој ни темељи још нису били постављени. Ни данас ситуација није знатно друкчија. Те исте силе уложиле су своје утицаје, знање и моћ да раздвоје Србију и Црну Гору, што и није било нарочито тешко, имајући на уму квалитет политичких елита које су о тој заједници бринуле. То наравно није био крајњи циљ него тек једна, могло би се рећи почетна фаза.
Сада је те мала Црна Гора протекторат састављен од више целина које би временом могле да се одвоје и припоје неким другим целинама. Тако су се ове силе, бајаги залажући се за самосталност Црне Горе, у ствари, поставиле план за њено укидање. Логично је да ће Арбанаси тежити да прикључе неке области ка својој великој Албанији, али њима се не жури из простог разлога што се надају да ће се те заграничне области још увећати и да ће у неком одложеном, будућем припајању добити више. Тако стоји ствар са Санџаком, те би се Црна Горе свела не неколико основних племена која су у међувремену опустела. Њихов слободан простор био би постмодерном прекомпоновању света доступан било којој етничкој скупини. На пример, Чеченима, Киргизима, Калмицима, Сиријцима или Афганистанцима. Поврх свега, Хрватска, која је током целе историје настајала конгломерацијом туђих етничких целина, присвајењем туђе културе, језика и историје – све отвореније показује своје апетите ка том простору. Наравно, уз темељне инструкције Ватикана.
Црногорски режим је са своје стране, вероватно поучен саветницима језуитима, направио још низ самоубилачких корака, на штету свог основног историјског, српског народа, који је ту државу и створио и као такву је одржао током целе њене историје.
Предигра за ову целу причу почела је још у време Књаза Данила; пстепено се развијала у последњим деценијама владавина Краља Николе; заоштрила се у првим годинама Краљевине СХС и кулминирала отвореном мржњом у време талијанске окупације; утемељила се и сазрела у време комунизма.
За полувековне владавине комунистичке тираније зацементирана је идеја о црногорској нацији, срушена је Његошева заветна црква на Ловћену; небески олтар и кров Српства оскрнављен, а горе постављен нови симбол са новим значењем и новом поруком. Данас то више није светилиште већ место које обилазе сумњиве журналистичке протуве, како би тамо бројале степенице и у објектив измуцале какву усташку попијевку. Тиме је баш од стране црногорских комуниста и трасиран отворен пут за Црну Гору какву имамо данас.
Они су уједно до краја, до последњих дамара својих моћи доследно спровели усташки план на тлу Црне Горе. Почело је од симбола да би се завршило а солутном окупацијом и преобликовањем лица Црне Горе и Црногораца. Чини се чак да Црна Гора наставља самоубилачку пропаганду против саме себе, укидајући хиљаду година своје историје, писма, језика, вере, да би добровољо пала у разјапљене језуизске жвале усташоидне Хрватске. Оно што не могне у та адска жвала, велика Албанија види у својим границама.
Не треба бити ни Бизмарк ни гроф Биконсфилд да би се разумеле очигледне ствари. Црногорска врхушка налази (као и ова у Србији) задовољење у неограниченој пљачки сопственог народа… Ето, дакле, како је видим: као фатаморгану, прамен таме, као твора који је полизао сопствени језик.
Ко треба да се бави садашњом Црном Гором: књижевник, историчар, социолог, писац, психолог? Сви заједно. Свештеници, исцелитељи, истеривачи духова… А можда и лекари за душевне болеснике свих врста, за сву управљачку, аутистичну машинерију.
И још да се вратим на оно централно питање: очишћење од греха. Без окајавања грехова нема спасења.
