Пише: Даница Кораћ
ПРВИ И ПОСЛЕДЊИ ЧИН
Неки кафић у неком црногорском граду. На столу два дојча и дневне новине. Главни ликови разговарају о предсједничким кандидатима.
-Предсједник би требало да буде богат, да не краде кад дође на власт.
-Сиромашни би боље разумио проблеме народа.
-Кад је био способан да стекне богатство, биће способан и да води државу.
-Није то стечено поштено. Ај ти скупи милионе од 250 евра плате.
-Добро би било да буде млад и лијеп.
-Ево нам млади и лијепи дођоше главе.
-Нека буде нестраначка личност. Доста нам је политичара.
-Нема у Црној Гори нестраначких личности. Свако ради за некога.
-Најбоље да доведемо некога са стране.
-А шта тај са стране зна о нашим проблемима?
-Нека буде жена.
-А није важно је ли чо’ек или жена, само нека зна да ради.
-Добро би било да буде онај мали, иако не зна којим језиком говори.
-А он ти је у средњој школи пјевао ,,Косово је срце Србије“.
-Нека буде професор.
-Њему је син у ДПС-у.
-Нека буде онај директор хотела из Београда.
-А он ти је био Милов министар.
-Добра је она новинарка.
-То је амерички слуга.
-Можда онај научник.
-Ђе си видио озбиљног научника у свијету да се кандидује за предсједника?
-Свиђа ми се онај предузетник.
-Неозбиљан је.
-Најважније је да буде паметан.
-А шта ће му памет кад се свакако ништа не пита.
-Ма предсједник је само фигура.
-Јес.
ЗАВЈЕСА