ТРАГОМ ТРАЧА

СССС: Само се Срби свађају!

4600

Оно чувено српско 4С тумачи се на различите начине, а мене у последње вријеме највише асоцира на политичке Србе у Црној Гори и њихова међусобна опањкавања. Када се сабере шта причају једни о другима, испада да нема горег народа, не овдје, него широм земљиног шара. А можда и нема. Овдје у Црној Гори – не, сигурно! Јер, реците ми да ли је феномен о коме говорим присутан код Бошњака, Муслимана, Албанаца, Хрвата, Црногораца? Не, да ја знам, или макар није у приближној мјери…

Пише: Донко Ракочевић

Једног дана потражи Сократа неки човјек и рече:

– Знаш ли шта сам све чуо о твоме пријатељу?

– Тренутак! – одговори Сократ. – Јеси ли провјерио да ли је истина оно што ми желиш испричати?

– Не, па и нисам. Нисам видио, само сам чуо како причају.

– То што ми желиш испричати о пријатељу, је ли нешто добро?

– Не, баш супротно! Чуо сам како се твој пријатељ лоше понио.

– Желиш ми испричати лоше ствари о пријатељу, а ниси сигуран јесу ли истините. То и није баш охрабрујуће! А да ли је макар корисно да ми испричаш све што је мој пријатељ урадио?

– Корисно? Па и не, не вјерујем да би ти то могло користити.

– Дакле, закључи Сократ, оно што ми желиш испричати није провјерена истина, није ни добро, ни корисно, па зашто би ми онда причао. Зато не желим ништа знати од онога што си ми хтео испричати, и теби ће бити боље да све то заборавиш.

Користим ову Сократову „методу“, готово свакодневно, већ годинама, у покушајима да се одбраним од прича које моји пријатељи из просрпских странака причају једни о другима, али не успијевам! Јер, они кажу да је корисно то што ће ми испричати, а пошто не видјех досад никакве користи од тих прича, одлучих да напишем овај текст, можда буде користан! А истинит је сигурно; колико је добар оцијенићете сами.

„Демократски фронт дјелује у дослуху са ДПС-ом“, кажу ми пријатељи из осталих просрпских партија, а богами и из Социјалистичке народне партије коју не рачунам баш у просрпске иако су тамо у већини Срби. С друге стране, из Демократског фронта, тачније из Нове српске демократије ми кажу да су лидери осталих просрпских партија углавном сарадници Удбе; за предсједника СНП-а Срђана Милића то, истина, не кажу, али истичу да је са Светозаром Маровићем био „једна глава“. И једни и други, част ријетким изузецима, опањкавају Момчила Вуксановића, предсједника Српског националног савјета. Има ту још на десетине побочних оптужби, знате их већ, да вам не узимам вријеме…

Наравно, ни за једну од ових тешких оптужби нико ми није понудио ни један доказ, већ се своди на ону чувену Бећковићеву реченицу: „Рече ми један човјек на једном мјесту, не смијем ти рећи који…“ Спремни су чак да се закуну у Светог Василија Острошког – „слава му и милост!“ Али, милости немају према брату Србину, него по њему као Каин по Авељу! Величају патријарха Павла, сами га проглашавају за свеца, али не поштују његове завјетне ријечи: „Будите строги према себи, а благи према другима!“

Срби морају коначно схватити да политичари нијесу свеци (а и свеци су били грешни прије него што су постали свеци), да у политици постоји само мање зло, а тек да је најмање битно да ли је неко сељак, клемпав, и да ли му се син зове Јосип или Вукан… што је такође тема међусрпских трачева у Црној Гори.

Не кажем да се српским лидерима нема шта приговорити, има – и те тако, чиним то и сам, али не по принципу оне анегдоте о полицајцу и пијаном возачу:

-Зашто су ти такве очи?

-А зашто су теби толике уши?

Дакле, Срби у Црној Гори су у једном предполитичком стању, да не кажем „каменом добу“, само што се међусобно не гађају кршима, иако их њихова вјера (православље) учи да је саборност основни темељ заједнице и њеног напретка.

Ово заиста јесте тренутак, можда последњи, за потврђивање човјекољубља, за поновну посвећеност узвишеним моралним и саборним начелима. Партијском злодуху, који је запосјео наше душе и посвађао браћу, супротставимо дух саборности који нас, као Нојева барка, може вратити са узбурканог вишестраначког мора на чврсто тло наше традиције, морала и братске љубави.  Саборност нас једино може излијечити од наших старих болести – неслоге, завидљивости, себичности.

Ред је да се, дубоко забринути и скрушени, вратимо Христу, темељу наше цивилизације, традиције и културе: “Нову вам заповијест дајем – да љубите један другог, као што ја вас љубих… По томе ће сви познати да сте моји ученици…”

Када у нама ишчезне злопамћење, онда смо близу љубави, и онда нам нико неће ништа моћи!