Трст је својевремено био духовни центар српског народа, наше науке, просвете и уметности. У овај град са дугом традицијом, пристизали су Срби углавном из Боке Которске, али и Херцеговине, Босне и Лике. Србе из Трста, Вук Стефанович Караџић сматрао је „за најзнатније и најродољубивије у роду своме.“ Шта је данас од српства остало у Трсту, провјерила је у тродневној посјети наша сарадница Весна Радовић, књижевник из Београда, поријеклом из Боке
Пише: Весна Радовић
Трст је смештен на обали Тршћанског залива, на крајњој североисточној обали Јадранског мора. Окружен белим кречњачким планинама и плавим морем, и данас окупља шаренолики свет интелигенције, банкара, трговаца, ситних занатлија и угоститеља, лучких радника и додуше не толико лепих, колико дотераних жена и њихових, за наше прилике прилично ниских пратилаца.
Већ на првом кораку примећујем да се локално становништво слабо служи енглеским језиком, и да су готово сви натписи на италијанском језику. Незаобилазне веспе, препознатљиве иконе италијанског стила, на тренутак ме подсетише на чувени филм „Празник у Риму“ и вратише у прошлост. Моје бокељско порекло ми омогућава да се брзо сналазим, уз широк осмех и познату медитеранску отвореност.
„Buongiorno, Italia!“
„Buongiorno, Trieste!“
У прошлости, лишен традиције и историје, праћен економским благостањем и вртоглавим привредним успоном, град је суптилно прикривао све своје недоумице и немире, под декором буржоаског достојанства XИX века, и све више ширио своја крила као верски, национално и идеолошки шаренолики средоземни галеб. Мада вековима сукобљаван са венецијанским крилатим лавом, Трст је у једном моменту, нашао мир и заштиту у загрљају моћне Хабзбуршке монархије.
У ову слободну луку, привучен разним трговачким и фискалним повластицама, верским правима и слободама, која су била шира него у другим деловима царевине, а која су уведена царским патентом Марије Терезије, пристизао је свет са свих страна. Град опасан зидинама насељавале су јеврејске, јерменске, католичке, протестантске, илирске и породице грчких православаца са јонских острва. У њему су се штампале књиге, водио богат културни живот, излазиле дневне новине на немачком, италијанском и француском језику.
Трст је био духовни центар и српског народа, наше науке, просвете и уметности. Колонија не тако велика по броју, али врло значајна по српски народ, досељен са окупираних млетачких и турских територија. У овај град са дугом традицијом, пристизали су Срби углавном из Боке Которске, али и Херцеговине, Босне и Лике.
Успешни капетани, трговци, банкари, бродовласници, веома богати, а поједини међу њима, велики донатори и добротвори: Трипковићи, Војновићи, Лазовићи, Ивановићи, Милиновићи, Поповићи, Гопчевићи, Квекићи, Ризнићи, Куртовићи, Паликуће, Николићи, Шкуљевићи, Бајовићи, Вучетићи, Теодоровићи, Ковачевићи, Цвијетовићи, Рађенковићи, Боте. Кажу, када су стигли половином 18. века, издигли су се захваљујући „богатству Куртовића и господству Војновића“.
Уосталом, Србе из Трста, Вук Стефановић Караџић сматрао је „за најзнатније и најродољубивије у роду своме.“ Били су мецене, помагали интелектуалце, уметнике и устанике у поробљеној Србији. Пружали су уточиште и коначиште писцима, државницима, духовницима, лекарима и многим знаменитим људима тога времена: Доситеју Обрадовићу, Вуку Караџићу, Петру II Петровићу Његошу, Лукијану Мушицком, Михаилу Обреновићу, Матији Бану, Јосифу Рајачићу, Јоакиму Вујићу, Вићентију Ракићу, Захарију Орфелину, Димитрију Фрушићу…
Имали су и један оригиналан обичај – да ако се неко од сународника недолично понаша или пропадне у послу, српска заједница би му платила карту у једном правцу, да се врати одакле је дошао.
Говорили су: „Нека иде с миром, и не брука остале!“
Данас су те породице, углавном изумрле. На своје последње путовање, одлазили су у пратњи сродника и пријатеља, како налаже обичај, у мимоходу пратећи путоказ са натписом: „Regia munitae rupis via“ (Главни пут за тврђаву у брду). Са годинама, све више их се селило на брдо изнад града, лево и десно од улаза у капелу посвећену Светом Ђорђу, на српско православно гробље, на терену “ Barriera Vecchia „. Испод тешких камених плоча, завршавале су се њихове животне пустоловине, у помпезним рељефним гробницама, углавном традиционалне форме, које сведоче о пореклу и статусу покојника. Данас о гробљу брине гробар, кога плаћа Српска православна црквена општина. Чујем да су остали још само Раичевићи. Задржали су православну веру, али су презиме променили у Рађи. Њихови потомци данас не говоре српски језик.
На крају пута, сиромаси и богаташи, одлазе на исто место. Њима лично није важно, да ли им је гробница велика као кућа или мала сиротињска рака. Код Светог Петра на исповести, сви су једнаки. На овом месту гасиле су се лозе старих српских породица. На њиховим оронулим и бршљаном обраслим гробовима, данас нема ко да заплаче. Нема ожалошћене породице, нема ни цвећа. Зато када палим свеће за своје мртве претке, обавезно упалим и за душе оних којима нема ко да упали свећу. Нека их светлост и милост Божија води, где год иду! Амин!
У близини Великог канала, окоснице некадашње Терезијанске четврти, и Ђузепинске четврти уз риву, неке од најлепших палата, биле су у власништву имућних Срба, а пројектовали су их најчувенији архитекти тадашњег Трста. Данас у самом граду живи око 4.000 Срба, у регији Фриули-Ђулија-Венеција око 10.000, а велелепне палате са обновљеним фасадама, подсећају на некадашњу славу, моћ и богатство њихових власника. Од старог сјаја, остала је само црква и неколико палата.
Једна од најмонументалнијих грађевина, православна црква Светог Спиридона, на тргу Понте Росо, подигнута на месту истоимене старе цркве, на терену некадашњих солана, била је и остала, стециште и услов опстанка српске заједнице у Трсту. Данас црква и црквена општина, на чијем је челу парох тршћански, протојереј-ставрофор Рашко Радовић, припадају Епархији Аустријско-Швајцарској. Храм је подигнут 1753. године, по царском одобрењу Марије Терезије, а основали су га православни становници, Грци и Срби, обостаном љубављу и вољом. Име је добио по Светом Спиридону Чудотворцу, заштитнику занатлија и острва Крфа, који је живео у време цара Констатина Великог. Слави се 12. децембра, а име Спиридон је носио и српски патријарх за време Косовске битке.
Нова црква је зидана од најквалитетнијег мермера из Вероне, Караре и са Бриона. Монументални храм основе грчког крста испод велике централне куполе, рађен је по узору на византијску архитектуру, док је главна фасада рађена по узору на итало-романичке узоре. Унутрашњи део храма је омалтерисан и осликан, зидани иконостас је урађен у мозаику, карактеристични су високи свећњаци, вредне слике у уљу, одабране фреске и иконе високе уметничке вредности, често обложене сребрним заветним плочицама, које су најчешће радили венецијански златари, а типичне су за православне приморске центре.
На сличне иконе сам наилазила у Херцег Новом, у манастиру Савина, цркви Светог Спаса на Топлој и цркви Светог Луке у Котору. Ту је и велико сребрно огледало, поклон руског кнеза, а потом и цара Павла Петровича Романова, златом оковано Јеванђеље и одежде, такође руски рад. Цео олтар је украшен делима славних иконографа, а црква је због изузетне лепоте и вредности обухваћена Законом о заштити уметничких споменика Италије. Храм може да прими 1.600 верника, а освештан је 1869. године. Готово истоветан дух унутрашњег изгледа старог храма, тршћански Грци су пренели у своју нову богомољу, величанствен храм Светог Николе, која је под јурисдикцијом Констатинопољске Патријаршије.
Пре готово осам година, свети синод Српске православне цркве одликовао је градоначелника Трста и начелника аутономне регије Фриули-Ђулија-Венеција за помоћ при обнови цркве и бризи коју показују према православној заједници у Трсту. У случају да једног дана нестане Срба на овим просторима, Српска православна црквена општина у Трсту са градом Трстом има уговор да се црква светог Спиридона и гробље заувек чувају.
Тог јутра, присуствовала сам литугији у цркви, и крштењу тек рођене девојчице Анђеле. Још ми у ушима одзвањају речи пароха тршћанског: „Добро је што се тако мала деца крштавају, тиме примају Свету тајну Крштења и Свету тајну Миропомазања“, и једног од црквених отаца: „Приликом недавне посете Трсту, нико од наше делегације није навратио до цркве.“ Упркос свему, овде људи непрекидно долазе и одлазе. Живот и смрт се смењују.
Са градом који хрли ка мору, лавиринтом широких правоугаоних улица, марином пуном чамаца, јахти и бродица, као и незаобилазном црквом Сан Гиусто на узвишењу, развлачи се још један спарни летњи дан у лепези врелих јулских дешавања. Усред било ког годишњег доба и било ког дела дана, увек је лепо застати крај једва чујног њихања бродица на глатком мору.
У луци сам из које је мој покојни деда отишао за Америку, сањајући свој амерички сан. На месту са кога су моји земљаци кретали да освоје и оплове највеће светске луке и мора. Где је црногорски Владика и принц на путу за Беч и Петроград, коначио и написао песму „Три дана у Трсту“. Тамо где је први српски министар просвете Доситеј Обрадовић, подучавао српску децу и учио их писмености. Одакле је Тома Морињанин отишао да помогне Карађорђа и устанике у поробљеној Србији…
Поглед ми је прикован за даљину и место, где се море и небо стапају у једну цртицу. Тик крај мене, на ужареној литици, сунча се зелени гуштер, стакластих буљавих очију, и палаца дугачким рашљастим језиком. Чини се као да тим упорним палацањем језика, узалудно покушава да додирне изворе питке воде, тражећи их у близини мора.
Зиста, осећам се лепо и поносно у Трсту. Знам када се вратим за Београд, сви ће ме питати шта сам купила у Трсту, а ја ћу им загонетно рећи да сам ишла у посету „Људима Светог Спиридона“. Ко разуме, схватиће!
