Игор Сечин једна је од најважнијих карика у Путиновом механизму данашње руске власти. Већ годинама је на челу највеће руске нафтне компаније. Човјек који је пуно тога дужан Путину, али и овај њему. Упознали су се средином 80-тих година на лењинградском универзитету, гдје су обојица радили
Многи за Игора Сечина кажу да је “човјек број 2” руског режима, први одмах до Путина. Он је шеф најјаче свјетске нафтне компаније Росњефт. Тај 57-годишњи професор францускога и португалског, родом је, као и сви важнији људи садашње кремаљске елите, из Санкт Петербурга који се звао Лењинград када се он 1960. године родио у једној породици металских радника.
Игор Сечин је човјек који вуче конце и који улази у најексклузивнији Путинов зачарани круг. Заједно су већ више од 30 година. Путин га стално вуче за собом, очито му бескрајно вјерује и Сечинова лојалност очито никад – а сада поготово – није била под знаком питања. Тако важан драгуљ као што је нафта, која Русији омогућава да буде свјетски економски играч, не даје се у руке било коме.
Сечинов је прави политички успон почео 2003. године када је одиграо главну улогу у сукобу Путина и тадашњега најбогатијег Руса Михаила Ходорковског, моћног власника тада најјаче нафтне компаније Јукос. У тадашњој борби титана за превласт у Кремљ,у Ходорковски је кренуо ђоном на Сечина као најближег Путинова сарадника.
Но, Сечин је одиграо другачије те је направио елаборат за Путина о томе како олигарси – Ходорковски који се тада осјетио јаким и моћним – желе завладати Кремљом. Треба рећи да су тада Росњефт и остале државне нафтне компаније биле слабашне и неважне у односу на јаке приватне нафтне компаније. Кремљ је тако могао доћи у ситуацију да не контролише најважнију руску златну коку – нафту и плин, него да на то ставе шапу краљеви постсовјетске, јељциновске, приватизације који би преко контроле тих енергетских ресурса полако успостављали и политичку моћ.
Путинова је екипа – а Сечин је, уз Сергеја Богданчикова, тада директора Росњефта, био један од водећих људи у том процесу – схватила да нема политичког успјеха ако су канистери у рукама других. Успон Росњефта и почиње управо падом Јукоса.
Владимир Путин 2004. године, када је Јукос углавном “одрађен”, Росњефт даје у руке Сечина за којега су тада добро упућени људи у тајне Кремља говорили да му је знање о нафти “прилично оскудно и маргинално”, како се изразио тадашњи ректор нафтног факултета у Санкт Петербургу Владимир Литвиненко. Но, Сечин је сјео и научио те управо на Литвиненкову факултету докторирао економсје науке. А чињеница је да се Русија под Путином вратила на старе стазе славе, постајући чинилац свјетске политике, управо јачањем државне контроле над угљиководицима на почетку 21. вијека, пред крај његова првог и на почетку другог предсједничког мандата.
Не треба занемарити ни то да им је у томе помогао и вртоглави раст цијене нафте на свјетском тржишту те да се Запад и Русија тада нису гледали преко нишана као што је случај данас, а с Украјином у то вријеме још није било никаквих проблема. Владала је идила. Русија је тада била пуноправни члан “свјетског клуба” Г8, а Путин радо виђен гост у водећим метрополама.
У младости је Игор Сечин имао друге приоритете. Студирао је француски и португалски и очито је већ тада због својих способности пао у очи ГРУ (војној обавјештајној служби). Наиме, већ као апсолвент, прије дипломе, почетком 80-их година 20. вијека одлази у Мозамбик који тада води рат за ослобођење од португалске колонијалне власти. Сечин је тамо био преводилац у структурама компаније Техноекспорт преко које је СССР “извозио” своју технологију (читај: оружје) мозамбичким антиколонијалним побуњеницима.
Потом је био војни преводилац у Анголи гдје се такође водио рат у којем је СССР помагао анголским побуњеницима. Сам је Путин у једном разговору, који је послије изашао у књизи његових интервјуа “У првом лицу”, рекао да је Сечин у Анголи “ратовао”. О томе пише Александар Мосјакин у књизи “Сви предсједникови људи”.
Након повратка, Сечин ради за војску у обучавању анголских војника у СССР-у. Но, када су запухали перестројски вјетрови у СССР-у, Сечин ради на лењинградском универзитету – гдје је Путин био помоћник ректора – на којем је водио одсјек међународне размјене, односно одређивао који студенти и професори могу ићи на студијска путовања или размјену у иностранство. Отад датира сарадња, а потом и пријатељство с Путином.
Обојица су крајем 80-их и почетком 90-их били уз бок Анатолију Собчаку, првом некомунистичком градоначелнику Лењинграда након 1917. године и једном од првобораца демократизације Русије. Тамо су већ били и Сергеј Иванов, данашњи шеф Сбербанке Герман Греф, данашњи премијер Дмитриј Медведев и данашњи први замјеник руског премијера Дмитриј Козак. Путин је био шеф Собчакова кабинета, а садашња кремаљска елита изашла је управо из Собчакова капута. Након што је Собчак пропао на сљедећим изборима, 1996. године, Путина су позвали у Кремљ. Прво је био замјеник Павела Бородина, управника послова руског предсједника. Јачао је своју позицију, а затим једног по једног из Лењинграда, повлачи у Москву своје сараднике из Собчакове ере.
Након што је 31. децембра 1999. Године, у драматичном предновогодишњем обраћању руској јавности, први предсједник демократске постсовјетске Русије, Борис Јељцин, именовао Путина својим насљедником, Игор Сечин постао је први замјеник шефа његова кабинета, који је тада још био Волошин, као ментор и проводитељ воље најужега кремаљског олигарског круга. Сечин је обављао функције по Кремљу, али Росњефт је његово чедо.
Када се Путин одлучио 2008. повући с предсједничке позиције јер је одрадио два мандата од 2000. до 2008. године – те за свог, показаће се, чувара фотеље поставио Дмитрија Медведева – Сечин је у руском парламенту Думи предложио свога пријатеља Путина за премијера. Заступници Думе то су акламацијом прихватили, а нација је пала у транс. Путин је постао премијер, а Сечин његов замјеник.
Иако му је главни посао подизање Росњефта, Сечин је успио одрађивати и уносне политичке послове. Тако је успио наговорити владе Никарагве и Венецуеле на бизаран потез: међународно признање парадржавних творевина у Грузији, Абхазије и Јужне Осетије. Сечин је заправо постао дефинитивни газда Росњефта тек кад се Путин 2012. тријумфално вратио у предсједничке дворе. Након што је Дмитриј Медведев чувао за Путина предсједничку фотељу, а Сечин, уз Суркова, организаторски пазио да све функционише према ранијем договору, услиједила је очекивана награда – мјесто шефа Управе Росњефта који је тада био једна од најјачих свјетских нафтних компанија, а у међувремену се попео на врх.
Наравно да таква функција носи и додатне привилегије. Руски медији тврде да је он један од најбогатијих руских “чиновника”, иако нико не наводи ни приближан износ његова богатства, а странци попут Форбса и Блумберга, Сечина уврштавају међу 50 најутицајнијих људи свијета. То он свакако и јесте јер је краљ нафте и човјек који сноси одговорност за руско мјесто на карти свјетске политике. Но, као човјек из првог Путинова круга након анексије Крима, дошао је на “црну листу” Бијеле куће те су му ограничена путовања на Запад. Упркос томе, виђају га на нафтним конференцијама у Токију, Ријаду, Техерану, Бечу, Верони…
Игор Сечин женио се два пута. С првом супругом Маријом Сечином има двоје дјеце: кћер Ингу и сина Ивана. Инга је била удата за Дмитрија Устинова, сина некадашњега министра правосуђа Русије и главног државногтужиоца Владимира Устинова, а сада је у браку с Тимербулатом Каримовом, бившим потпредсједником ВТБ банке (Вњешторг банке, једног од кредитора Агрокора). Ни син Иван није без каријере. Ради у банци руског плинског дива Газпрома, Газпромбанци. Сечинова друга супруга Олга Рожкова радила је у предсједниковој администрацији, а данас је и она на дужности у Газпром-банци.
