Ово је најбоља проза с еротском тематиком из црногорских брда. Иначе, својевремено је објављивана у ревији „Исток“, па је у међувремну настала и истоимена књига, али ћемо ексклузивно имати и нове наставке.
Пише: Милутин Вујисић Сокос
Измрчим пред кућу, не би ли се мало угријао спрам зраке сунчане и одморио се од Мируниног језика, но ми она из истијех стопа слиједи утробицу и узаври мозак: да припазим кокошке да их не однесе јастреб.
Мушкоме, како стари, краћа она работа, а дужи се нос, а женскоме: краћа памет, а дужи се језик.
Нема мени опстанка ниђе. Нашла се тобож у послу, да чисти око куће, тек да ме не оставља на мир. Побјежем у кућу, крај шпорета, ето је за мном: „Таман да пазиш да ми не искипи вареника!“
Попишам се и у варенику и у живот!
Окренем леђа шпорету. Угрије ли ми се и мало задњи крај, трчи ми мисао на беспослице и мрчо-младост.
Оћаху ме, ка’ дијете, подражават и зајебават с каквом пуноцватком, а богами и с каквом прслачом. Од стида у црну земљу утањам, па бјеж’ под стринину рашу.
Стрина, како се била раскрочила на чкањ, попушти крајеве раше, а мене пригрли и притисне стегнима, зборећи: „Не слушај Мигашине, не да тебе твоја стрина!“
Знао сам остајат међу стринине ноге по уру времена. Заприча се она са женама, па и заборави да сам ту. Лијепо мени, ко пилету под квочком, могао бих тако `иљаду година. Јес тмушаво, али тмушаво је и оној работи у оној другој, па цио вијек вуче јаднога чојека за собом не би ли се углавио у ону невиђелицу.
Затрајао ја тако једном под стринином рашом, те у једно доба, из чисте доколице, узех да чупкам длачице с онога њенога божјега руна , кад ми пуче шака по глави. Ни раша није ублажила ћотек.
Чинио сам то као дијете, и није срамота ђетету се привит уз стрину, но колико могу наћорит – мнозина данас подвуку се жени под џупу. Оће ли тако, или морају, ђаво би га знао.
