Готово ништа доброг није Србима донио 21. вијек, макар засад, али им је донио много пошасти, од којих сам издвојио седам: (1) НАТО, (2) признање тзв. државе Косово, (3) Вучић, (4) ЛГБТ агресија, (5) избор лезбејке за премијера Србије, (6) ријалити ТВ програми, (7) мобиломанија
Пише: Донко Ракочевић
Срби су са великим надама и очекивањима ушли у 21. вијек, јер су у 20. стољећу страдали као ниједан други народ – убијено их је близу 3.000.000, што у балканским и два свјетска рата, као и у НАТО бомбардовању, а што у мирнодопско вријеме од комуниста (Голи оток, ликвидације после Другог свјетског рата и сл.) – али првих 18 година новог вијека не обећавају бољитак, упркос томе што, на срећу, нијесу донијеле нове ратове. Но, Србе је у ове непуне двије деценије снашло неколико пошасти, које нијесу могли ни сањати када су закорачили у трећи миленијум.
НАТО: За неки дан ће девета годишњица НАТО агресије која је Србији донијела преко 2.500 цивилних жртава и 6000 рањених, од којих 2700 дјеце, као и материјалну штету од преко 50 милијарди долара. У црногорској варошици Мурино је страдало шест цивила, од којих троје дјеце. Србија је данас прва земља у Европи по броју обољелих од тумора, а многи релевантни стручњаци сматрају да је за то најзаслужније уранијумске НАТО бомбе. Но, то није сметало Црној Гори да прошлог љета постане чланица НАТО алијансе, а Србији да се прикључи Партнерству за мир, предворју НАТО пакта. Крајем ове године, у Србији ће бити одржана велика НАТО вјежба, а много је и других детаља који наговјештавају скоро приступање ове државе западној војној алијанси.
ПРИЗНАЊЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ: На самом крају прошлог вијека, Србија је изгубила контролу над јужном покрајином, њеном светом земљом, темељом српског идентитета и постојбином Српске православне цркве. Зато је сваки прави Србин у поноћ када се улазило у 21. вијек пожелио да се Космет ослободи од шиптарске окупације. Нико, ама баш нико од Срба, па ни сам Александар Вучић, није те ноћи могао помислити да Србија икад може признати ту терористичку творевину. Али, авај, 18 година касније, сасвим је извјесно да ће србијански, боље рећи Вучићев режим аминовати пријем тзв. државе Косово у Уједињене нације, и то колико ове године. А Црна Гора је још 2008. године признала Косово као независну државу, што се тада с правом оцјењивало као нож у леђа Србији. Ето, у току ове године, Србија ће самој себи забости нож – право у срце!
ВУЧИЋ: Управо због мало прије наведеног, али и из многих других разлога, актуелни предсједник Србије је једна од најтежих пошасти која је задесила српски народ. Завео је у Србији најгору могућу диктатуру, какве није било никад у мирнодопском времену, која је продуковала на десетине и стотине хиљада полтрона, међу којима су се, на жалост, нашле и броје досад угледне личности – научници, љекари, новинари, глумци, спортисти, естрадне звијезде – које сигурно нијесу толико слијепе да не виде о каквом је диктатору ријеч, већ су процијениле да ће тако за себе и своје ближње обезбиједити лагодније позиције. У економском смислу, Вучић је од Србије направио колонију, о чему нећу говорити детаљније, јер на ту тему на нашем порталу имате сјајан текст Слободана Антонића. Шта је направио од медија, сами знате, у Србији данас нема једне тиражне новине или гледане телевизије која није потпуно стала на његову страну, тачније постала сервис за разне врсте његових спиновања, лажи и обмана. Наравно, нико није могао на почетку вијека очекивати да ће се Вучић одвојити од Шешељевог скута, али ни да ће Шешељ, након свега, нијемо посматрати шта ради његов некадашњи пулен.
ЛГБТ АГРЕСИЈА: Не тако опасно по живот као НАТО агресија, али погубна по дух, морал и мушкост нашег народа, испоставља се као једна од најопаснијих пошасти 21. вијека. Кренула је већ почетком вијека са покушајима организовања „Параде поноса“ у Београду, али тек 2010. године педери и лезбејке слободно су се прошетали главним градом Србије, истина уз велике мјере обезбеђења. Три, односно четири године касније, ЛГБТ активисти су парадирали и Будвом и Подгорицом, уз много проблема које су им покушали направити противници (прије свих, навијачке групе фудбалских клубова), а касније се то претворило у традицију, уз пуно мање протеста и помпе. Но, педерски лобији се тиме не задовољавају, и Србија и Црна Гора припремају законе о тзв. грађанском партнерству, којима ће се легализовати геј и лезбејски бракови, као један од услова за пријем у ЕУ. „То је велики корак у правцу разарања породице и потпуно морално посрнуће нашег друштва, које неће бити добро ни за кога, па ни за оне за које се овакав закон доноси“, оцијенио је јуче митрополит Амфилохије у писму које је упутио влади и предсједнику Црне Горе.
ЛЕЗБЕЈКА – ПРЕМИЈЕР СРБИЈЕ: Свима је било знано да Запад жели да разбије српски традиционални морал, али нико није могао претпоставити за чим ће све посегнути. А тек нико није могао очекивати да ће Срби то на крају и прихватити. Ријеч је наравно о постављању декларисане лезбејке Ане Брнабић за премијера Србије, на формални предлог Александра Вучића, мада је јасно да је та идеја рођена у западним центрима моћи који су одавно „њихали“ Бранбићку као своје мезимче. Приликом њеног постављења за премијера, било је доста негативних реакција у Србији, али све је брзо утихнуло, данас њену сексуалну оријентацију готово нико и не помиње, а њу дочекују са највећим почастима гдје год се појави, често и у друштву своје партнерке. За дивно чудо, благословио ју је и врх Српске православне цркве, на челу са патријархом и неколико владика, па су заћутали и ортодоксни вјерници којима је ријеч црквених великодостојника – светиња.
РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИ: Са почетком 21. вијека, кренули су на нашим просторима и ријалити ТВ програми, најприје „Велики брат“, потом „Фарма“, „Парови“ и многи други… Главне звијезде тих програма су безвриједни, проблематични ликови (не могу их назвати личностима) – клошари, криминалци, спонзоруше, пјевачи у покушају и остали припадници друштвене маргине, који су за добре паре спремни да мјесецима „аветају“ испред камера и забављају докони народ. Ништа вриједно ту, наравно, не може да се чује; преовладавају трачеви, свађе, псовке… У последње вријеме, лидерство у овој врсти ТВ продукције има београдска телевизија Хепи, чије информативне програме, преко свог главног новинарског полтрона (Миломира Марића), контролише предсједник Србије – лично. У паузи ријалити програма, на Хепију гостује најчешће управо Вучић, а потом и његови министри на челу са Дачићем, као и квази-опозиционар Шешељ. Тешко је рећи ко је већи морални талог данашње Србије – они први, или ови други, разлика је можда таман у том једном спрату који их дијели у згради тренутно најгледаније србијанске телевизије.
МОБИЛОМАНИЈА: Помама за мобилним телефонима, постала је главни друштвени феномен, посебно у Црној Гори, која је вјероватно свјетски рекордер по броју мобилних телефона у односу на број становника. А по употреби на сваком мјесту и у свакој прилици, сигурно. Нестварно дјелују слике из подгоричких кафића – друштво изашло на кафу, и не разговарају међусобно, него сви буље у своје мобтеле. Још невјероватније сцене у саобраћају – возе и телефонирају, или пишу поруке, или читају нове објаве на друштвеним мрежама. Што је најгоре, пошаст је захватила и дјецу, која се више не играју на отвореном, већ су нон-стоп (изузимајући вријеме проведено у школским клупама и док спавају) „закуцана“ у екране својих омиљених андроид уређаја, па први пут у историји код дјеце имамо појаву дијабетиса, оштећења вида, кривљења кичме и других болести до скора карактеристичних само за најстарију популацију.
УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА: У име свих Срба који се буне против одлуке државног врха Србије да трампи свети Космет за „благодети“ уласка у ЕУ, послао сам прије пар годину Вучићу, Николићу и Дачићу, СМС-поруку следеће садржине: “Прођ’те ме се, до три шићарџије. Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу. Шта ће мени стотину дуката? На кантар их мјерити не знадем. А бројем их бројити не ум’јем. Шта ће мени рало и волови? Мени није ни отац орао, пак је мене љебом одранио.” (ово су, иначе, ријечи Милоша Војиновића из народне пјесме „Женидба Душанова“).
