Зашто би требало да обуставимо преговоре о приступању Европској унији?

Само још Црна Гора вјерује у европску бајку!

1387

Прије 13 година, на самиту у Солуну, ЕУ је донијела одлуку да би све земље Западног Балкана требало да постану њене чланице. Од тог тренутка је почело замајавање Црне Горе бајкама о благодетима које нуди ЕУ. Тринаест година касније, Црна Гора и даље вјерује у ту бајку, а чини се да није много одмакла на путу ка циљу.

Пише: Драгољуб Павићевић

Црна Гора није далеко од тога да доживи судбину Турске која је 1987. године поднијела захтјев за чланство у ЕУ. Након тога, чекала је десет година да стекне право за преговоре о приступању, да би они коначно почели 2005. године. За десет година, Турска је успјела да усклади правила из само једне (наука и истраживање), од тридесет пет области. Вриједи  подсјетити  и  на промјену става бившег британског премијера о Турској. Наиме, Камерун је 2010. године пружао јаку подршку турским европским интеграцијама, „скрећући пажњу” Француској и Њемачкој да „не изопштавају Турску из клуба”, да би пет година касније изјавио да „Турска није ни близу уласка у ЕУ”.

Црна Гора је започела преговоре са ЕУ у јуну 2012. године. Процес преговарања је заправо процес уцјењивања и држања у нео-колонијалном стању земаља кандидата. За четири године, колико већ трају преговори Црне Горе са Бриселом, отворена су 24 поглавља, а само су два привремено затворена. За све ово вријеме се стиче утисак да Црну Гору уцјењују или преговарачи добровољно пристају на све захтјеве вођења анти-руске политике. На исти начин се уцјењује Србија да преда и призна Косово и да прекине тијесне везе са Русијом.

ЕВРОПСКИ МИТ

Један од митова који се сервирају грађанима је и тај да је најбитније бити за столом за којим се одлучује. То је прича за необразоване и неупућене у међународне односе. У ЕУ глас Луксембурга никад није вриједио колико и Њемачки глас. А глас највећег просјака у Европи данас, Грчке, у  ЕУ вриједи колико и било ког читаоца овог текста.

Још један мит трује грађане земаља кандидата, а то је да ћемо живјети боље када постанемо чланови ЕУ. Питајте Грке, Румуне, Бугаре, Мађаре, Пољаке и Естонце да ли живе боље због тога што су у ЕУ.

Чланство у ЕУ подразумијева зависност јер закони и судови Европске Уније имају примат. Продавати и предавати суверенитет технократама из Брисела је сулудо. Пристајати на уцјене из Брисела такође.

Претприступни фондови више служе за подмићивање или корумпирање политичких класа, невладиних организација, медија, неголи истинском развоју земаља корисника. Сиромашни европски исток и југоисток се неће изградити новцем пореских обвезника богатијег европског запада. Не надајте се ви који улазите. Извадите главу из пијеска јер „Дуго држање главе у пијеску може вас угушити“ (Чемберлен).

СТРАТЕГИЈА (НЕ)ШИРЕЊА ЕУ

У ЕУ су евидентне дубоке подјеле око политике даљег ширења. Неколико високо рангираних политичара из земаља ЕУ јавно су саопштили да би требало блокирати преговоре о уласку земаља са западног Балкана.  Међу њима су предсједник Њемачке Јоаким Гаук, бивши француски премијер Алан Зипе, док су у јеку кампање уочи референдума у Британији лидери конзервативне партије застрашивали бираче и изругивали се могућим чланством Србије и Црне Горе у ЕУ.

Некадашњи премијер Француске, Ален Жипе, сматра да би чланство нових земаља био велики ризик, као и да би требало прекинути преговоре о чланству са њима. Жипе, наиме, сматра да је ЕУ веома ослабљена у овом тренутку и да би, како је рекао, велики ризик био пријем велике земље попут Турске. Из истог разлога сматра и да би требало прекинути поступак пријема балканских земаља у ЕУ. „Не можемо изградити нови спрат у кући чији су темељи ослабљени“, навео је Жипе.

Након Брегзита и побједе Трампа у САД-у, Њемачка остаје „сила осовине“ око које ће се окупљати остатак ЕУ у грозничавом страху од даљег распада. Но, иако су и њемачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер и канцелар Ангела Меркел поновили  више пута да се ништа није промијенило након Брегзита када је ријеч о европској интеграцији земаља западног Балкана  сигурно је да се Србија, Црна Гора, Македонија, Албанија и Турска неће придружити Европској унији у скорије вријеме. Чак и ако једног дана испуне  све потребне услове, на њихово приступање, чланице ЕУ могу уложити вето.

Бирократе из Брисела неће званично блокирати преговоре у овој фази. Дозволиће да се преговори наставе. Чак неће реци ни Црној Гори ни Србији да се њихов пријем у ЕУ одлаже. Замајаваће их и даље фразама како „пружају снажну подршку Црној Гори и Србији на путу у ЕУ”. Дегутантна је постала фраза да је неки европски званичник који посјети земљу кандидата “изразио пуну подршку процесу европских интеграција”. Доказ томе је случај када се премијер Србије Вучић захваљивао Борису Џонсону за подршку Србији ка чланству у ЕУ, а да иронија буде већа, Борис Џонсон је на својим леђима изнио Британију из ЕУ.
Кандидати, Црна Гора и Србија су земље са сиромашним становништвом, озбиљним проблемима са организованим криминалом, корупцијом и неуспјешном економијом. Из свега наведеног је јасно да ове државе неће бити бар за још једну деценију спремне за пуноправно чланство у ЕУ, а за деценију мало ко озбиљан вјерује да ће се ЕУ задржати у овом облику. Зато се чини разумном изјава једног универзитетског професора из Београда који је рекао “таман ћемо стићи на сахрану ЕУ”.