Молитва са неким ко није једнодушан с нама у питањима вјере (јеретицима, расколницима, свјесним непокајаним одступницима) јесте духовни блуд! За нас нема ничег што је унутарњије од нашег односа с Богом, који се изражава молитвом.
Молитва је централни дио духовног живота, који има за циљ да у нама рађа и узгаја духовног новог човјека, у кога смо духовно призвани да се обучемо, почевши од Св. Крштења. Заједничка молитва и, нарочито, Свете Тајне сједињују нас по мјери нашег сједињења са Господом, и једне с другима.
И одједном се у тај духовни чин, у то сједињавање, убацују они с којима смо разједињени по питању вјероисповиједања, богослужења, припадности Цркви. То је директни аналогон прељубе, духовно оргијање.
Није само заједничко учествовање у молитвено-литургијском животу оно што може бити отворено само једновјерницима, него је праћење исте са стране људи допуштено само дјелимично. Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру: „Нећу рећи Тајну непријатељима Твојим.“
Као што одјећа разних степена слободе увијек на извјестан начин сведочи о чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви – усмјереност ка потпуној отворености и доступности свега свима међу којима су и они који нијесу ступили у савез са Христом и Православљем, већ отворена духовна бестидност.
Како онда назвати „преношење“ литургије на телевизији, нарочито када камере шарају по Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз.
Није свим православним хришћанима корисно да до танчина знају све начине свештенослужења – то је опасно за душу која није утврђена у вјери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побожног страхопоштовања.
Али, када се цијела литургија из олтара преноси преко телевизије милионима невјерујућих зазјавала – то је већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.
Наша духовна чедност не само да не смије да обнажује оно своје, него не смије да без потребе буде радознала о туђем.
