Срби могу да опстану само под скутима Српске православне цркве, а не у оквиру некаквог „Српског света“, концепта Александра Вучића, који као стожерну вриједност узима државу Србију, чији се предсједник, уз то, одриче „небеског царства“ и Косова и Метохије! Србија нам јесте најближа у сваком смислу, али нам није матична држава
Српски језик није темељ нашег идентитета! Српским језиком говоре и национални Црногорци, Хрвати и Бошњаци, иако су га они преименовали, али суштински то је један језик. А наметнули су нам га Аустро-угари преко свог агента Вука Караџића, да би прекинули нашу везу са црквено-словенским језиком, самим тим и са нашим православним темељима, као и са нашом православном браћом, превасходно Русима.
„Заједничко поријекло и крвно сродство, чак ни језик, ни код једне нације нијесу имали пресудну улогу за њен настанак, јер оно што уједињује није крв него вјеровање“ (Ерик Хобсбаум).
„Као ни заједничко поријекло и исти језик, тако ни заједнички географски простор није од значаја да би се они који га дијеле могли сматрати једном нацијом. Нација је духовни принцип произашао из дубоких историјских заплета, духовна обитељ, не група одређена конфигурацијом тла“ (Антони Д. Смит).
„Националност је, једнако као и личност, елемент духовног идентитета човјека, управо зато што нација није ни политичка, ни економска, ни расна, ни интересна, па чак ни језичка, него првенствено духовна заједница.“ (Жарко Видовић)
Срби се, на жалост, нису држали ових дефиниција у 19. и 20. вијеку, већ су прихватили западне формулације националног питања, што их је удаљило од темеља свог идентитета – светосавља и Косовског завјета, а богами и од ћирилице!
У освит доба национализама (19. вијек), културни идентитет Срба био је још увијек наглашено вјерски. А онда су се појавили Доситеј и Вук, носиоци њемачког модела националне интеграције, који нацију ставља изнад религије, истицањем јединства традиције, језика и обичаја, као критеријума националне припадности.
Полазна тачка тог схватања, у европским оквирима, била је Фихтеова „Посланица њемачком народу“ из 1806. године. Фихте је, занесен снагом Француске револуције и јакобинизма, позвао на снажење националне солидарности посредством културе и просвете, узимајући језик као културну одредницу и „снагу духа“, као полуге у стабилизовању националног идентитета.
Фихте је јасно одредио границе модерне нације: „Ми народом сматрамо људе чији су органи говора под утицајем истих спољних услова, који живе заједно и који свој језик развијају у сталној међусобној комуникацији“. Резултат Фихтеове лингвистичке доктрине пружио је пожељан оквир романтизму као темељу културног и националног идентитета.
Други европски модел долазио је такође из француског политичког искуства. Модел државе=нације који, из заједничких обавеза према држави, изводи националну припадност, дефинисао је, уочи Француске револуције, опат Сјејес, сажетом дефиницијом да нацију чини заједница људи обједињених заједницом обичаја и представљених једном законодавном влашћу. Држава је оквир који моделује нацију, што је у француском случају била моћна традиција институција и културе.
Тај модел, у својој јакобинској варијанти, добио је, у комбинацији с горе описаном њемачком матрицом, снажну афирмацију код Срба у доба Карађорђа.
Док су култови Светог Саве и косовског страдања били моћно везивно ткиво у уобличавању националног идентитеа Срба, који су простирање своје нације везивали за припадност српском православљу, просвећена српска елита настојала је да у корпус модерне српске националне заједнице укључи и оне сународнике који су под страном доминацијом променили вјеру, чувајући, у различитим обимима, сјећање на своје првотино етничко поријекло.
Синтеза тих напора била је заокружена у „Начертанију“ Илије Гарашанина (1844) које је настало у сарадњи с пољском емиграцијом грофа Черторијског, око хотела Ламберт у Паризу. Уз финансијску и политичку подршку француске и британске дипломатије, Пољаци су започели опсежну акцију прибирања балканских Словена око аутономне Књажевине Србије, као језгра будућег њиховог уједињења.
Одјек таквог концепта, који је доминантно искуство читаве Европе 19. вијека, био је знатан и у неправославном становништву, посебно у Далмацији. Резултат је био наглашен раст броја Срба међу римокатолицима, укључујући и потомке дубровачког племства, док је сличан феномен захватао и римокатолике (пре свега фрањевце) и, у незнатном броју, муслимане у Босни.
Гарашанинова визија националног уједињења била је компатабилна концепту културе чији су носиоци били Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Из тих идеја настао је концепт југословенске заједнице који ће за последицу имати постепено стапање „три племена“ у јединствену југословенску заједницу, што нас је коштало у сваком смислу, а посебно у прекиду веза са нашим изворним идентитетом – светосавским.
Југословенску идеју су наследили и Брозови комунисти, у страху од „великосрпског хегемонизма“ и у настојању да владају што већом државом. Културни и политички идентитет Срба ушао је тако у мрачни тунел, поништавајући кроз векове стечене вредности, што је закономјерно водило у националну трагедију.
Индоктринација комунизмом, југословенством, братством и јединством, негирање свих вредности и искустава српске историје и традиције, деценијама утврђивана у школским уџбеницима и вјешто пропагирана путем медија, код Срба је створила један облик националне ентропије, који се показао погубним у редефинисању националних циљева у условима наслеђеним после рушења комунизма у Источној Европи.
Посебно трагични резултати су били у Црној Гори, гдје су комунисти 1946, прогласом Милована Ђиласа у „Борби“, прогласили нову – црногорску нацију!
Западни концепт „држава=нација“, покушао је да наметне и неприкосновени владар Црне Горе последњих 30 година, Мило Ђукановић, и дјелимично и успио, али је поразом од снага окупљених око Српске православне цркве, његов национални пројекат пропао, са великим шансама да се већина становништва (не рачунајући ту Бошњаке, Албанце и Хрвате) врати изворним вредностима нашег идентитета – светосављу, Косовском завјету и ћирилици!
Но, борба још увијек није завршена! Актуелна влада је принуђена да слуша заповијести Брисела и западних амбасада (како би Црна Гора напредовала на европском путу за који се залажу све парламентарне партије), а Запад не зна, односно не жели да зна, ни за један идентитетски концепт сем за онај који изједначава национално и државно.
Срби могу да опстану само под скутима своје Српске православне цркве, а не у оквиру некаквог „Српског света“, концепта Александра Вучића, који као стожерну вриједност узима државу Србију, чији се предсједник, уз то, одриче „небеског царства“ и Косова и Метохије! Србија нам јесте најближа у сваком смислу, али нам није матична држава.
Они који српство изједначавају са Србијом, упадају у замку изједначавања државног и националног, која нас је, како смо видјели из овог текста, већ толико пуно коштала кроз историју.
