Цетиње је, у првој половини 15. вијека, основао Иван Боројевић са синовима, који се доселио са Златибора. Од њих потичу данас најпознатије цетињске породице: Иванишевићи, Вушуровићи, Дапчевићи, Ивановићи, Бошковићи, Влаисављевићи, Мариновићи… То не споре ни црногорски историчари, али тврде да Боројевићи нијесу били Срби, већ Власи! Демантује их, међутим, један поуздан историјски документ…
Пише: Донко Ракочевић
По доласку на Цетиње, војвода Иван Црнојевић је 1482. у Цетињском пољу подигао дворац за резиденцију, па се зато 1482. година и узима као година утемељења, тј. постанка Цетиња. Међутим, предање каже да је Цетиње основао Иван Боројевић са синовима Боројем, Владиславом, Вушуром и Драгославом, који су се крајем прве половине 15. вијека (дакле, најмање 40 година прије Црнојевића) доселили са Златибора, из Старог Влаха.
О томе је писао и Јован Ердељановић („Стара Црна Гора“), а то не споре ни савремени црногорски историчари, као што су др Ђуро Батрићевић и др Цветко Павловић („Власи у Црној Гори“), али они тврде да Боројевићи нијесу били Срби, већ Власи, изводећи нелогичне закључке из култног историјског текста „Подловћенско Цетиње“ који је 1892. године објавио Јован Иванишевић, секретар министра правде др Валтазара Богишића и познати културни посленик, који је био директни потомак Ивана Боројевића.
Опширна студија Јована Иванишевића, под насловом: „Подловћенско Цетиње”, објављена је у новосадском „Јавору” за 1892. годину (у четири наставка, на укупно 17 великих новинских страница), представља јединствен споменик у ријечима и најљепши вијенац саплетен у славу и част својим славним прецима, војводи Ивану Боројевићу и његовим потомцима, који бјежећи испред турске најезде, нађоше уточиште у подловћенској егзотици, коју оплеменише и од ње створише питомо насеље, из којега ће касније израсти црногорска престоница, историјско и славом овјенчано Цетиње.
Познати публициста и истакнути дипломатски службеник на двору књаза Николе, Јован Иванишевић рођен је 1868. године у поповској породици, у Доњем Крају, предграђу Цетиња, у оном истом мјесту које су његови преци настанили „40 година прије Ивана Црнојевића”.
Од најраније младости се интересовао о поријеклу својих давних предака, који су тридесетих година 15. вијека доселили у Подловћенски долац (како се тада звало будуће Цетиње), и ту се настанили. Дознао је, слушајући своје претке, да је то било храбро племе поријеклом из Старог Влаха, са Златибора, које је предводио њихов мудри, даровити и прослављени војвода Иван Боројевић са синовима.
Управо је Иван Боројевић наговорио Ивана Црнојевића да се, поред њега, насели у Подловћенском доцу. Том приликом је Иван Боројевић уступио дио својега имања Ивану Црнојевићу, а Цетињском манастиру је приложио, као завјет, добар дио својих посједа.
„По доласку на Подловћенски долац, Иван Боројевић са синовима, био је принуђен да крчи шуму и ствара зиратно земљиште, а дивљач му је вишеструко користила. Посебну пажњу посветили су сточарству, за које су имали повољне услове“, пише Јован Иванишевић.
„Иван се населио на Долац око 30 до 40 година прије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, а довео је собом жену Јелицу и синове: Бороја, Владислава, Вушура и Драгослава. Обиђе и прегледа Иван са синовима пољице и околину му. Ловћенском планином нађу катуне Црмничана, Зећана и Љешњана; Иванова корита била су катун Бољевића из Црмнице, вода Сиљевик и метех око њега били су љешански, а Љешњани су имали и бистијерну у Доњем Пољу, ђе је данас општинска бистијерна вароши Цетиња. По томе што су били катуни испод Ловћена и назвала се цијела ова нахија Катунска”.
Као што се из наведеног да закључити, Иван Боројевић је водио мудру политику. Он је настојао да се на безболан начин, погодбом, или договором, ослободи нежељених сусједа, па је, захваљујући у првом реду новодобијеним катунима, створио услове за умножавање сточног фонда. Тако је успио да успостави трговинске односе са Млетачком Републиком, испоручујући јој кастрадину и познати ловћенски сир, за оне потребе у којима су они оскудијевали.
Иван Боројевић је о свему водио рачуна, па је синове савјетовао о свакој ствари, што се види из сљедећег навода: „Иван савјетова синове, да што прије подигну црквицу на најпогодније мјесто и да је посвете рођењу св. Богородице, пошто тога дана дођоше на Подловћенски долац. Још им је савјетовао да њега и жену му Јелицу укопају онђе, ђе узмисле цркву градити; да лијепо примају гоњену браћу Србе и да им дају мјесто код себе; а да се не узносе од сиромаха; да буду чувари народнијех обичаја, својих светиња, браниоца слободе, браниоца вјере и закона и да буду покорни зетскијем господарима”.
Дакле – „гоњену браћу Србе“, док никакве Влахе не помиње у овој опширној студији, сем Стари Влах, подручје у југозападној Србији гдје никад нијесу живјели Власи, а име је добило по сточарима (у средњем вијеку сточаре су звали ‘власима’), док је етничка заједница Власи живјела на сјевероистоку Србије.
Иванишевић потом објашњава назив Влашка црква: „Становници из окола назваше ову црквицу Влашка црква с тога, што су је подигли додигаоци из Старог Влаха, па јој то име остаде за вазда”. Даље се каже: „Подловћенски долац прозват је Цетињем по ријеци Цетињи, но пошто је она читава пресушила, а пошто је Иван-бег оградио манастир и дворац на увору рјечице Цетиње, па становници изокола и синови војводе Ивана Боројева не шћеше се пошље звати Старовлашанима, но Цетињани, тако их назваху и доцнији насељеници на Цетиње, па доцније то име Цетињани примише сви насељеници Подловћенског доца”.
Из овог цитата, црногорски историчари извлаче закључак да су Боројевићи били Власи! А Иванишевић лијепо и јасно пише да је Влашка црква добила такво име „што су је подигли додигаоци из Старог Влаха“, нигдје не пише да су је подигли Власи! Исто тако, пише: „не шћеше се пошље звати Старовлашанима, но Цетињани…“ Не каже – „Власи“, него „Старовлашани“, по мјесту одакле су дошли (Стари Влах).
Пошто је Иван Црнојевић од стране Боројевића, који су до тада били апсолутни господари Подловћенског доца, добио на поклон добар дио имања, почео је градити манастир „близу увора – јужног крака речице Цетиње, која прије тога бјеше вољом божјом пресушила, а по којој се до тада долац и прозва Цетињем. Манастир посвети, као што је и Влашка црква била посвећена рођењу св. Богородице.“
Крсна слава потомака војводе Ивана Боројева на Цетињу је Ђурђевдан (осим бјеличких родова који су преузели да славе Свету Петку), а послужују Малу Госпођу (Рођење Пресвете Богородице) како су се завјетовали њихови преци. У храму Рођења Пресвете Богородице (Влашкој цркви) 27.октобра 1860. године вјенчани су књаз Никола Петровић Његош и Милена Вукотић, а поводом крунисања Николе I за краља, педесет година касније, 1910. године управо у њој обављено благорадење краљевског пара.
СТАРИ ВЛАХ
Стари Влах је историјска и географска област на југозападу Србије, на којем живи углавном српско становништво. Обухвата области сјеверно од ријеке Лима и источно од Дрине. Обухвата општине Прибој, Пријепоље, Нову Варош, Чајетину, Ужице, Ариље и Ивањицу, као и дијелове општине Сјенице.
Стари Влах је планинска регија, па се становништво бави углавном сточарством. Отуда и води име – влах је био назив за сточара. На Старом Влаху се налазе масиви Златибора и Златара.
Читава ова област је богата културно-историјским знаменитостима. Једна од најпознатијих је манастир Милешева код Пријепоља.
ШТА ЗНАЧИ ПОЈАМ – ВЛАСИ?
Појам Власи (грч. Βλάχοι, лат. Valachi) је током историје најчешће употребљаван као назив за романско становништво на просторима југоисточне Европе. Током средњовековног раздобља, исти појам је добио и друга значења, првенствено као ознака за посебну друштвену класу под називом власи (пише се малим словом). Стога етноним Власи не треба мијешати са појмом власи, пошто је ријеч о појмовима са различитим значењима.
Етноним Власи у данашње вријеме означава источнороманске народе који живе јужно од Дунава, на подручју данашње источне Србије, јужне Албаније, сјеверне Грчке, Северне Македоније и југозападне Бугарске, као аутохтоне етничке групе, а то су етнички Власи у Србији, Цинцари, Мегленски Власи и Истроромани.
Термин је на Балканском полуострву постао синоним за друштвену категорију сточара, а био је кориштен и за нероманске народе, у скорашње вријеме са негативним значањем на западном Балкану. Тако је у Хрватској и исламизираним дјеловима данашње Црне Горе (Подгорици, Плаву, Гусињу, Рожајама), термин ‘власи’ добио негативно значење и користио се и за Србе који су, иако словенског поријекла, добили тај назив због православне вјере коју су дијелили са Власима.
