Пише: Донко Ракочевић
За српски народ у Црној Гори, за очување његовог идентитета, има пуно пречих ствари од тробојке и проглашења српског језика – службеним, на чему инсиситирају лидери Нове српске демократије, Демократске народне партије па и поједини представници Демократске Црне Горе.
Или не познају ову проблематику, или популистички износе те захтјеве, покушавајући да сачувају или прошире своје бирачко тијело, а знајући да је Устав практично немогуће промијенити. Шта је то прече, навешћу у другом дијелу текста, прво да објасним зашто два питања која српски политичари стављају у прво план нису толико важна.
Неспорно је да српски језик заслужује мјесто у Уставу Црне Горе као службени, а не језик у службеној употреби, како сада стоји. Међутим, да би се промијенио тај члан Устава потребно је двије трећине гласова у парламенту и три петине на референдуму и то од укупног броја грађана. Све да ДПС прихвати и Скупштина изгласа, нема шанси да на референдуму прође, односно да 3/5 грађана подржи! Ко мисли да је то могуће, стварно је тешки идиот!
Уосталом, ништа се у пракси не би добило уставним нормирањем српског језика као службеног, писали би и говорили и даље како и сада пишемо и говоримо!
Исто тако, практично немогуће је промијенити члан Устава који се односи на заставе, јер и за тај члан је потребна двотрећинска већина у Скупштини и тропетинска на референдуму.
Можда би неком значила тробојка као народна застава, али мени, а вјерујем и свима онима који се разумију у заставе, не значи ништа! Тробојка није темељна вриједност српског националног идентитета, она је производ новијег доба, помодарства и копирања француске заставе из доба Француске револуције. Тробојка је била и југословенска, и наравно црногорска,. Интересантно, већина Срба у Црној Гори највише воли тробојку са црногорским грбом (коју видите на слици), а то је била дворска застава краља Николе.
Но, ако је та застава непроболна рана већине српског народа у Црној Гори, немам ништа против, само кажем да мени ништа не значи, и да је практично немогуће да уђе у Устав!
За очување идентитета српског народа па и историјске Црне Горе, важнија су питања ћирилице, Његошеве капеле и школских уџбеника, односно наставних планова и програма у основним и средњим школама. И пуно је лакше ријешити та питања, јер није потребна промјена Устава!
Уз православље, ћирилица је најважнији елемент српског идентитета. То је најсавршеније и најљепше писмо на свијету. Срби су писали искључиво ћирилицом више од хиљаду година, док им у првој Југославији нијесу почели наметати латинско писмо. Једино је наша света Црква чувала ћирилицу, као и велики умови, врсни српски књижевници и научници. Све што имамо рукописно вриједно, изворно је написано на ћирилици.
Зато је обавеза свих Срба, поготову њихових политичких представника, да стално раде на промовисању ћирилице и опомињању државних органа, школа и медија, да је ћирилица, по Уставу Црне Горе, апсолутно равноправна са латиницом! Зашто, не примјер, Андрија Мандић није искористио гостовање на ТВЦГ да укаже на проблем запостављања ћирилице у јавним објавама, зашто није питао водитеља емисије: „Зашто је моје име исписано латиницом?“
Употреба ћирилице је хиљаду пута важнија од проглашења српског језика за службени. На крају крајева, за њено кориштење није потребна никаква промјена Устава, већ само мало свијести и савјести!
Промјена Устава није потребна ни за повратак његове капеле на Ловћен. За то је довољна одлука Владе Црне Горе, односно њених министарстава и других органа. Знам да је Спајићу и његовој партији то последња брига, али ако постоји питање због којих би Мандићева и друге наводно просрпске партије требало да запријете изслаком из Владе (самим тим и новим изборима) то је испуњење Његошевог завјета! Али, бојим се да су макар Мандићу и његовим посланицима фотеље важније од сваког питања, па и од овог.
И треће важно питање по српски род у Црној Гори јесте оно што наша дјеца уче у школи. У претходних пар деценија, из црногорских уџбеника је, на перфидан начин, избачено на стотине важних историјских лекција, на десетине највећих српских писаца, док је Његош сведен на пола једног часа, и то без представљања суштинских елемената његовог стваралаштва. Више простора у уџбеницима је посвећено Харију Потеру него Његошу!
Свети Сава, који је до 1947. године, био слава школа у Црној Гори још од њиховог оснивања, сведен је на пар реченица, у којима је практично представљен као окупатор који је огњем и мачем превео Црногорце из католичанства у православље. Што ће рећи да је и Српска православна црква, коју је у Црној Гори утемељио Свети Сава, злочиначка и окупаторска!
Ево пет и по година су тобожњи Срби настањени у Влади Црне Горе и апсолутно ништа нијесу урадили по овом питању, као ни по питању ћирилице и Његошеве капеле. Имали су преча посла – како да себи и својима обезбиједе што више привилегија!
Због свега реченог, апсолутно сам убијеђен да су њихови захјеви који се тичу српског језика и тробојске – чисто популистички. Стално их истичу иако знају да не могу да их испуне.
