Кључну улогу у модерном разумијевању демократије игра и то да владарева моћ мора бити ограничена. Тај вишевјековни консензус сада је доведен у питање. Вође многих земаља свијета, подједнако демократских и недемократских, данас се понашају као модерни цареви. Концентришу моћ у својим рукама не планирајући напустити државнички кабинет за живота
Кратко прије него што ће изгубити власт, Наполеон Бонапарте открио је 1813. године аустријском министру вањских послова кнезу Метерниху другу страну медаље његове позиције моћника. „Моја владавина неће преживјети нити један дан након што одустанем од владања чврстом руком, од тога да ме се боје“, казао је Наполеон. „Ваши владари, који су рођени за насљеђивање пријестола, могу себи приуштити да буду поражени и 20 пута, а свеједно ће се увијек вратити у своје главне градове.“
Наполеон је боље од икога познавао потешкоће останка на власти заувијек, посебно ако нисте рођени као престолонаследник. Годинама послије, демократске институције ријешиће тај проблем тако да се поражени вођа може вратити на власт кроз изборе. Изборна демократија изнијела је на видјело да се престо никада не посједује, него да је унајмљује. Но, дух демократије није ограничен на идеју да је воља народа изражена кроз слободне и поштене изборе.
Кључну улогу у модерном разумијевању демократије игра и то да владарева моћ мора бити ограничена. Тај вишевјековни консензус сада је доведен у питање. Вође многих земаља свијета, подједнако демократских и недемократских, данас се понашају као модерни цареви. Концентришу моћ у својим рукама не планирајући напустити државнички кабинет за живота. Што се њих тиче, небитно је да ли је земља демократија или аутократија; битан је квалитет вође. А притом имају и пуно подршке.
Времена су таква да је неповјерење у политичаре велико и многи народи радије виде моћнике као вође него корумпирани политички естаблишмент. Најочитији примјер овог тренда је прошлонедељно гласање у кинеској Националној народној скупштини да се укине ограничење броја предсједничких мандата. Није претјерано рећи да овај потез означава крај демократске хегемоније као политичког идеала.
У данима након што је предсједник Си Ђинпинг објавио одлуку о укидању броја мандата, многи су аналитичари закључили да његов покушај да постане практично цар указује на амбицију Пекинга да доскочи Америци као свјетском вођи. То стоји, али није и цијела прича. О чему је заиста ријеч, објаснио је политички научник Кен Џаоет својим „версајским ефектом“.
-Гледано кроз историју, нечија моћ најбоље се могла мјерити настојањем других да опонашају његове институције и животни стил – каже Кен Џоает – У 17. вијеку, Луј Четранести створио је изразито моћан и престижан режим, такав који су опонашали од Њемачке до Русије, гдје су градили мале варијанте Версаја, усвајали француске манире, гдје су елите говориле француски језик. У 19. вијеку, предмет политичке чежње постао је британски парламент. Мађари су тако своје политичке амбиције открили изградивши неоготичку парламентарну зграду у Будимпешти, једнако грандиозну као она у Лондону. Након Другог свјетског рата, имитирање Запада значило је сврставање на исправну страну свијета. Одржавање избора и писање устава у америчком стилу било је једнако важно за имиџ нације као и данас посједовање паметног телефона по самопоуздање тинејџера.
Професор Џаоет каже даље да је „у постхладноратовској ери незападним елитама играње голфа значило исто што и ношење тога неримским елитама античког свијета“. Тако је и ограничавање моћи владара био један од кључних начина за прилагођавање недемократија добу демократије. То је разлог зашто је толико недемократских влада инсистирало на одржавању демократске фасаде, посебно избора и ограничавање мандата.
Владимир Путин је, на примјер, 2008. године, одолио искушењу да промијени устав тако да му се допусти трећи узастопни мандат, јер није хтио да му земља оставља утисак неке од средњоазијских република у којима недемократски предсједници никада не напуштају предсједничку палату. Чак ако систем и јесте намјештен, недемократске владе су знале колико је важно да се макар претварају да није. То, а не ширење либералне демократије, прави је доказ демократске хегемоније. Чак је и Кина тако играла. Све до сада.
У том смислу одлука КП НР Кине да укине ограничење мандата предсједника, сеже пуно даље од саме Кине. Сад се може замислити да Путин 2024. закључи да по истеку новог мандата више не мора напуштати Кремљ. Предсједник Турске Реџеп Таyп Ердоган исто тако би могао одлучити да на власти остане неограничено. Изабрани државници широм свијета одједном би могли похитати објаснити својим бирачима да је промјена власти опасна идеја.
Писали би се нови устави, стари би се мијењали тако да обиљеже наступање нове политичке моде. Наступање тог „царског тренутка“ лоша је вијест за Европу гдје је одсуство царева у самој сржи европског пројекта. То је гњила вијест и за САД. Но, за предсједника Трампа могла би бити и корисна да одлучи да Американци, након што су Кинезе научили играти голф, требају почети имитирати Кинезе. Јер, што ако два предсједничка мандата нису довољна за „учинити Америку поновно великом“?
аутор текста је Иван Крастев, предсједник Центра за либералне стратегије, стални члан Института за друштвене науке из Беча, аутор нове књиге „Након Европе“
