Зашто савремена пшеница, производ генетских манипулација научника пољопривредних корпорација, има потенцијално осујећујући утицај на ментална и физичка достигнућа, без обзира на таленат, могућности или нагон?
Гледајући га у четвртфиналу Отвореног првенства Аустралије 2010. године, против Жо-Вилфреда Цонге, нисте могли да се отмете утиску да нешто омета Ђоковићеву способност да пружи свој максимум: понеки промашај, понеки незнатно погрешан корак, трзај приликом јаког ритерна, медицински тајмаут у четвртом сету, гдје се јасно видјело да има стомачне проблеме. То је резултирало поразом након неколико сати грчевите борбе.
Његов финални меч против Рафаела Надала на Отвореном првенству Аустралије 2012. године, био је потпуно друга прича: Ђоковић је играо глатко, самоувјерено, контролисао је меч – другим ријечима, био је савршен. Како је такав преображај могућ? Једноставно. Ђоковић је уклонио препреке како би постигао ментални и физички врхунац, радећи управо супротно од оног што нам традиционална нутриционистичка мудрост стално понавља: из исхране је избацио ,,здраве интегралне житарице“.
Као резултат тога, освојио је три Грен слем турнира током 2011. (Отворена првенства Аустралије, САД-а и Вимблдон), побиједивши у невјероватних 50 од 51 меча током 12 мјесеци и постао први на АТП листи. Његова постигнућа те године задивила су и остале врхунске играче, наводећи Рафаела Надала да изјави како Ђоковићева игра представља ,,тенис највишег нивоа који сам икад видио“.
Како уклањање свеприсутног састојка људске исхране (пшеница се налази готово у свим врстама прерађене хране) може да доведе једног спортисту до нових висина, омогућавајући му да изрази свој пун ментални и физички потенцијал?
То је управо питање којем сам посветио неколико последњих година своје каријере. Зашто савремена пшеница, производ генетских манипулација научника пољопривредних корпорација, има потенцијално осујећујући утицај на ментална и физичка достигнућа, без обзира на таленат, могућности или нагон?
Видио сам да се то догађа у великој мјери. Савремена пшеница може да уништи здравље органа за варење, изазивајући стања од рефлукса киселине до улцеративног колитиса и других облика стомачних болести. Може да изазове упале (болна укоченост зглобова) и аутоимуна стања (реуматоидни артритис и Хашимотов тироидитис), Може да оголи или погорша психијатријска стања као што су параноја или шизофренија, и подстакне промјене понашања и сметње у учењу код дјеце са аутизмом.
Може да изазове гојење, посебно у предјелу стомака, кроз јединствен утицај на повећање апетита, изазивајући гојазност чак и код спортиста који свакодневно тренирају. Може да умањи спортска достигнућа изазивајући било које од поменутих и многих других стања, уз појаву несвјестице, замора, измјене хормонске равнотеже, на крају покрећући физички и емотивни вртлог који може да погоди сваког, у било ком тренутку.
Погодио је Ђоковића у том мечу против Цонге – мечу у којем је знао да је морао да побиједи.
Као отац чија ћерка се професионално бави тенисом, могу само да цијеним изузетно вријеме и труд посвећене успону на врх тениског свијета. Од свих препрека које човјек мора да савлада како би достигао физички и ментални врхунац, како је могуће да се саплете на једноставну прехрамбену навику? Јер је једење пшенице одувијек било статус кво, чак и у отменим висинама свијета професионалних спортиста, гдје може да нашкоди игри, замагли ментални фокус, и обори шампиона на кољена.
Ово је ново доба спортских достигнућа. Ово је ново доба у преображају себе у свим областима живота. Ово је ново доба у одбијању уобичајених савјета да се једе више ,,здравих интегралних житарица“.
Искуство Новака Ђоковића потпуно одговара оном што сам примијетио код стотина хиљада, можда милиона људи који су пратили савјет да се одрекну свих трагова савремене пшенице и своје исхране: јавила су се запрепашћујућа побољшања здравља и живота уопште.
