НАУЧНА САЗНАЊА

Преци су у нама!

3910

Искуства наших предака остављају трагове у нашим генима, потврђују најновија научна открића. Наше лоше функционисање данас, може да буде резултат породичних траума и тајни које су старе стотинама година

ПИШЕ: Донко Ракочевић

Према новим сазнањима бихевиоралне епигенетике, трауматична искуства из наше прошлости или из прошлости наших предака, остављају молекуларне ожиљке који украшавају нашу ДНК.

Наша искуства и искуства наших предака заправо никад не нестају, чак и кад су заборављена. Постоји дио нас, молекуларни „талог” који се привија за наш генетски код. ДНК остаје иста, али су психолошке и бихевиоралне тенденције наследне. Врло је могуће да не наслеђујемо само бакина квргава кољена, већ и њену предиспозицију за депресију узроковану занемаривањем у раном дјетињству. Или не. Ако су баку усвојили брижни родитељи, могуће је да уживате бенефиције тог брижног и љубави испуњеног васпитања.

Механизми бихевиоралне епигенетике објашњавају не само дефиците и слабости, већ и предности и отпорност. А за појединце који су били довољно несрећни, па су потекли од очајних или небрижних предака, примјеном љекова могу поправити своје расположење, али и поновно подстакнути епигенетске промјене – овај пут на боље. Попут бакине винтаж хаљине, епигенетске ознаке можеш носити или их можеш прекројити. Геном је већ дуго познат као жиг живота, али епигеном више наликује нечему написаном на плочи – можете обрисати све и почети изнова.

Ако је истина да епигенетске промјене активних гена у одређеним регијама мозга могу утицати на нашу емоционалну и интелектуалну интелигенцију – нашу способност да смо смирени или бојажљиви, нашу способност учења и заборављања – онда се поставља питање: Зашто једноставно не користимо љекове који ће одстранити непожељне метилне групе?

Лов почиње. Огромне фармацеутске и мање биотехнолошке компаније почеле су потрагу за епигенетским састојком који би унаприједио учење и меморију.Такође схваћају да би епигенетски љекови могли излијечити депресију, анксиозност и пост-трауматски стресни поремећај које данашњи психијатријски љекови не могу излијечити.

Но, лијечење епигенетским љековима још увијек представља ризик. Како можемо знати да ће епигенетски лијек у потпуности одстранити само опасне додатке, док ће истовремено корисне, можда и неопходне, метилне групе заобићи? И шта ако можемо осмислити лијек толико јак да очисти сав епигенетски “талог” који нам је прошлост нагомилала? Ако би таква супер-пилула могла ослободити ваше гене од свих епигенетских поремећаја изазваних ратовима, силовањима, напуштањима и лошим дјетињствима ваших предака, бисте ли је узели?

Први који је детаљније говорио о наследним и трансгенерацијским утицајима био је Леополд Зонди, швајцарски психијатар мађарског поријекла. Радећи анализе родословних стабала, успио је да докаже да између индивидуално несвјесног и колективно несвјесног постоји област фамилијарног несвјесног чији се садржаји добијају рођењем кроз оно што генетичари зову латентни, рецесивни гени.

Зонди наводи примјер Достојевског, и то како је он добро познавао психологију убица. Анализом родословног стабла открива да је у његовој породици било доста убица и свештеника, тако да је Достојевски могао и морао да у својим дјелима открива психички живот убица, с обзиром на то да је у скривеном облику свог фамилијарног наслеђа носио такве гене и искуства. Друге снаге његове личности опредијелиле су његов животни пут ка томе да он буде фасцинантан писац и познавалац психологије човјека.