Eјми Херман, историчар умјетности из Њујорка, објавила је књигу „Визуелна интелигенција“ која је изузетан водич који ће нам омогућити да научимо како да видимо јасније и комуницирамо боље. Учећи нас како да пажљиво посматрамо и тумачимо слике старих мајстора, ауторка нам помаже да развијемо своју визуелну интелигенцију, да призовемо сет вјештина које сви посједујемо, али само неки од нас знају да их употријебе
Гледање старих слика и скулптура дефинитивно није оно прво на шта већина људи најприје помисли кад им кажем да ћемо им потпалити неуроне и убрзати обраду у мозгу. Они замишљају упуштање у најмодернију рачунарску 3Д обуку или макар ношење „Гугл“ наочара док иду улицом пуном свијета, а не шеткање кроз музеј и посматрање предмета који су стотинама година стајали непомично. Али, управо се ту крије одговор: умјетничко дјело се неће удаљити од вас.
Ако желите да проучавате људско понашање, можете да се паркирате на неком јавном мјесту и посматрате: нагађате ко су ти људи, зашто су тако обучени, куда су се запутили… све док не оду. И никада нећете сазнати јесте ли или нисте били у праву. Или можете да анализирате уметничко дјело за које знамо одговоре на питања: ко, шта, гдје, када и зашто. Историчар умјетности Дејвид Џозелит описује умјетничка дјела као „крцата складишта доживљаја и информација“. Она садрже све што нам је потребно како бисмо изоштрили своје посматрање, опажање и експертизу у комуникацији.
Ако можете да говорите о томе шта се дешава у неком умјетничком дјелу, можете да говорите о сценама из свакодневног живота; можете да говорите о салама за састанке и учионицама, мјестима злочина и фабричким халама.
Описивање онога што видите на слици жене која има тридесет центиметара дуг уштиркани оковратник од четири слоја, захтијева исти скуп вјештина као и описивање онога што видите на страној пијаци или међународном аеродрому. Ја истим техникама подучавам менаџере кадровских служби (тако да могу боље да опишу кандидате са којима разговарају), и директоре основних школа (како би имали ефикасније оруђе за оцењивање свог наставног особља).
Умjетност нам пружа безброј могућности да анализирамо комплексне ситуације као и оне наизглед једноставније.
Иронија је у томе што управо оно једноставно, свакодневно и познато теже описујемо, зато што смо престали да примећујемо особености које га чине занимљивим или неуобичајеним. Када одрастемо, већ смо толико обузети сложеношћу свијета да нам само оно ново, иновативно и нужно привлачи пажњу и доминира у нашем видном пољу. Ослањамо се на искуство и интуицију, умјесто да трагамо за нијансама и детаљима који могу бити одлучујући за то хоћемо ли или нећемо успјети.
(издавач књиге на српском: Лагуна)
