Пише: Донко Ракочевић
„У нашој Црној Гори спор са прецима се славодобитно приводи крају. Главне црногорске врлине које су издвајале Црну Гору у читавом српству – полако нестају! У припреми је даље смањивање Ловћена, редефинисање Горског вијенца и потирање ћирилице!“ – рекао је средином 90-их, у сред Црногорске академије наука и умјетности, филмски редитељ Здравко Велимировић, после чега је један број академика демонстративно напустио сједницу.
Тај процес, на жалост, и даље траје. У међувремену су укинули српски језик, одвојили се од Србије, признали тзв. Косово, прикључили се НАТО-у, увели санкције Русији, подигли споменик Јосипу Брозу, а као круну нестрпљиво ишчекују улазак у безбожничку Европску унију. И то прије Србије! Битно је ући у ЕУ прије Србије, видјели смо то и из Спајићеве полемике с Вучићем ових дана.
Као што је рукометашицама Црне Горе важније да побиједе Србију него да постану првакиње свијета. Од како је Црна Гора постала независна, 2006 године, рукометна репрезентација је била један од стубова подршке диктаторског и мафијашког режима Мила Ђукановића. Мило је свргнут, али дискриминација српског народа и даље траје. Црна Гора, и после промјена 2020. године, од свих сусједа, најгоре односе има са Србијом.
Из црногорског атеизма, у ствари, произилазе бројне разлике које се стварају у односу на Србе. Као што је вјерско питање одвојило Бошњаке од Срба, тако и атеизам који је стваран у пет деценија комунистичке индоктринације, на који се надовезала мржња према светосављу у вријеме Ђукановићеве владавине, дефинитивно одваја савремене Црногорце од Срба.
Упркос очекивању митрополита Јоаникија да ће ускоро бити испуњен Његошев аманет, ја нисам оптимиста – ни у погледу обнове капеле св. Петра Цетињског на Ловћену, нити ће српски језик и ћирилица добити мјеста која им припадају. Сам премијер Спајић је више пута рекао да су идентитетска питања небитна, да је битан само улазак у ЕУ. А тек тамо кад уђемо, шансе да остваримо те снове – своде се на минимум.
Свештеномученик Венијамин Казански, митрополит петроградски, кога је совјетска полиција НКВД стрељала 1. октобра 1937. године, оставио нам је наук:
„Безбожна домовина не може бити света Отаџбина. Хришћанин не може називати безбожно устројену домовину – својом Отаџбином, а тим пре се не може радовати њеним радостима и успјесима. Радости и успјеси безбожне домовине утврђују њено безбожништво и због тога не могу бити радост хришћанина.“
