есеји

ПОЛИТИКА КАО РЕЛИГИЈА: Опијум за народне масе

2987

У новије време политика је код нас постала нека врста метафизике и нове религије, егзотичан опијум за широке народне масе. Она је Молох који прождире све. Политика све прожима. Присутна је у свему и свачему. Све је њој подређено и према њој усмерено. Из ње све црпи снагу и моћ.

У тој религији данашњице врховно божанство је партијски вођа. Изабрани народ и највиша вредност је партија; врховно добро је чврста и ефикасна организација; најузвишенији морал обожавање вође и статуса кво; највећа слобода је утопљеност у партију и тотална обезличеност.

Портпароли су „апостоли нове религије”. Најуноснији посао је бити члан партије, најузвишенија лепота је величање партијског вође, главног и извршног одбора (партијских светаца) и бизнисмена; најпреча дужност је немати своје ЈА (свој став, суд) већ ЈА партије и говорити што вођа мисли и жели; најблиставија интелектуална достигнућа су успешне апологије свезнања партијских вођа и свих његових поступака.

Партије имају своје „свете књиге” (програм, статут), „иконе” (постери вођа), „свете предмете” (значке, сувенири), „храмове” (седишта партија), „празнике”, „ритуале и славља”. Најцењенији интелектуалци и научници су они „услужни” који пропагирају „мисао на власти”.

Ту су и свете речи – мантре: „народна воља”, „људска права”, „демократија”, „тржиште”, „Европа”, „државни интерес”.

Неистомишљеници су непријатељи. Ко напусти партију јеретик је и опаснији од неистомишљеника. „Спасење” народа наступа кад „они” дођу на власт, а „рај” када се уђе у Европу и када „ови” не буду на власти.

Дани „избора” су претворени у апокалиптичко време. То су „судњи дани”, „дани живота или смрти”. Да би се освојила власт, или остало на власти све је допуштено: све методе испирања мозга, кривотворења, лицемерје, похлепа, удворништво, увреде, клевете. Обавезно је: јавно се залагати за опште ствари, за народно и државно добро, а практично треба све подредити личном интересу и интересу „своје” партије.

Нову религију свуда и на сваком месту уприсутњују медији. Они њој посвећују више времена и простора него свему осталом (а и то остало, мање или више, зачињено је политиком). Медији су у највећој мери „сервис” апостола и проповедника празних речи и парола, слободе бешчашћа, увреда и клевета. Они су у највећој мери у служби људи-саморекламера који су себе претворили у религију, који немају ни о коме лепе, ни о себи ружне речи.

Та нова религија је религија разарања, растакања, дезинтеграције, способна само за произвођење промашених и недовршених људи. То је нови тоталитаризам и идолопоклонство који нас успешно враћају у далеку праисторију.

Ако је судити по „агитовању” и деловању наших партија минулих дана, могу им позавидети и најтоталитарније секте. Да би некога заврбовали и придобили, све је дозвољено: мито, уцена, лажна обећања, страх, демонизовање неистомишљеника, стварање панике и безнађа.

Све се то чини у име „светих идеала”: „демократије“, „Европе”, „светле будућности”, „народног благостања”. И тако се, невероватном брзином, успешно и ефикасно, укидају границе између истине и лажи, добра и зла.

Са политиком као религијом и метафизиком (а и религијом као политиком), како каже један сатиричар, „не треба да бринемо за будућност, јер је немамо”.

(Радован Биговић, Политика, 15.05.2008.)

О АУТОРУ

Радован Биговић (Никшић, 17. јануар 1956 – Београд, 31. мај 2012) био је српски теолог, протојереј-ставрофор Српске православне цркве, професор и декан Православног богословског факултета у Београду и вршилац дужности старјешине манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну. Био је уредник филозофско-теолошке библиотеке „Службеног гласника“ и члан Удружења књижевника Србије.

Дјела: „Од Свечовека до Богочовека: хришћанска философија владике Николаја Велимировића“, „Свети Василије Острошки“, „Црква и друштво“, „Морнари неба: разговори са о. Стаматисом Склирисом и о. Марком Иваном Рупником о савременој хришћанској уметности“, „Црква у савременом свету“, „Православна теологија екуменизма“.