Обишао сам Канаду, Америку, сјеверну Африку, на два точка сам видио најљепше љепоте Русије и предграђа европских метропола. Тако настаје инспирација за моју поезију – каже Милић Радевић аутор збирке пјесама „ Дани који се не броје“, предсједник српско-канадског Удружења књижевника „ Десанка Максимовић“
Разговарала: Нада Раковић
Можете ли нам открити размишљање кроз који пролазите у процесу писања?
-Све моје пјесме су проживљене тј. аутобиографске, нисам од оних пјесника који сједе у собицама покрај рачунара тражећи смисао свог постојања. Између осталог, пјеснику је потребна имагинација и одсуство реалности, то је у ствари смисао поезије сопствених контрадикција које углавном можете да доживите само ако сте далеко од своје куће. Мислим да на тај начин најбоље можете писати о себи и другима, носталгија је тај апарат који ме стимулише да пишем теме које боле нормалне људе. Абнормалност нормалних, рекао би Хуго Клајн.
Које су пјесме тематски заступљене у Вашој збирци „Дани који се не броје“?
-Пјесме у књизи “Дани који се не броје“ заступљене су у седам циклуса, поред централних тема: љубав, смрт, однос према Богу, заступљене су елегичне, завичајне/родољубиве, рефлексивне и бунтовне пјесме. Објективно фигурирају теме без присуства догматске свијести, зато се и сам преиспитујем тражећи одговоре на смисао живота као неспоразум мене самог са самим собом, што се најбоље види у циклусу под називом ,,Уморан стојим“.
Зашто баш тај назив збирке?
-Назив збирке ,,Дани који се не броје“ представља буку и бијес дана који су прошли и концептуално значење дана које тренутно живим а који ми метафорички ништа не значе. ,,Дани који се не броје“ у прошлости можда никада искрено нису ни постојали. Ти дани симболизују све оно за чим сам жудио, а чега данас нема, а можда никада није ни било, али чему се надам да ће бити без обзира на прошло вријеме, јер хтјели ми или не, прошлост, садашњост и будућност су упорна илузија.
Ко је ваша највећа читалачка публика?
-Пјесник обично види своју публику могућих читалаца још док пише саму пјесму, а публика се обично опредјељује за поезију која одговара њиховом сензибилитету, у то чврсто вјерујем, у вријеме компјутерске анимације људи се теже вежу за ,,празне приче“ и ,,непознате материје“, већ вјерују у оно искрено пјеснички проживљено.
Човјек да би писао мора доста да чита и да буде активан у социјалном животу свог окружења, знао сам да сједнем на свој мотор с ранцем на леђима и без икаквог плана одем у Африку, на том и сличним путовањима све што сам видио голим оком сматрао сам пјесничком грађом.
Обишао сам Канаду, Америку, сјеверну Африку, на два точка сам видио најљепше љепоте Русије и предграђа европских метропола. Тако настаје инспирација за моју поезију, и баш на тим путовањима настају пјесме као што је ,,Прошло је вријеме келонских трешања“ за неке пјесме потребна је рационалност биолошког сата, док су неке пјесме попут ,,Срешћемо се ваљда опет“ настале јако давно сматрајући да је тек сада дошло вријеме да се нађу у крилу читалаца. Мислим да у машини-агрегату ,,Харли-Дејвидсона“ лежи инспирација за најлепше теме моје поезије.
Какви су Вам даљи планови везано за ваш рад и писање?
-Завршена збирка није домашај жељеног нити може бити то, већ нова инспирација за нове теме. Пређашња поема ,,Оће ли не“ тргла ме је да напишем нову збирку која управо треба да изађе под називом ,,Само ме не питај зашто“ ова последња ме је пробудила мистичким искуством. Не пишем поезију да уљепшам стварност, али не желим ни негативно да дјелујем тј. утичем на своју нацију, па било то идејом, ријечима или дјелом.
(www.crna.gora.me)
