Пише: Бранко Ракочевић
Неки дан у граду, налетјех на другара из школских дана. Млатну ме по рамену, и започе:
-Ђе си, мој велики пријатељу. Како си?
-Да ли те стварно интересује како сам, или је то само онако проформе?
-Ма, дај, наравно да ме истински интересује.
-Па, онда, добро, даћу ти налазе крви и урина, па их изанализирај.
-Не зезај, а и не разумијем се ја у те налазе.
-Лако ти је то, имаш оне параметре „од – до”.
Мој ‚велики пријатељ‘ одуста од тог питања и пређе на друго:
-Шта чиниш, стари друже?
-Ништа, Спавам, једем, и оно треће које се римује са овим…
-А, не, не… Немој да си вулгаран, не знам те таквог – прекиде ме у по реченице.
-Нисам ја вулгаран, него ти.
-Како ја?!
-Тако… Ја, углавном, спавам, једем, и оно треће што се римује са овим првим, а не другим… Сањам… Сан сам ставио изнад истине, а љубав изнад живота, ха-ха-ха…
-Ооооо, добра ти је фора, вазда си ти био нешто „откачен”, мимо народа…
Пређосмо и на треће, завршно питање:
-Како је чувена кућа Ракочевића?
-Хмм… Ено је горе на Горици, не мрда с мјеста, још увијек се добро држи, а ђед ју је сазидао још прије пола вијека… Чврсти су јој темељи, изгледа…
-Ма, дај, шта се правиш паметан, питам те за моје велике пријатеље Ракочевиће.
-Ако су ти толики пријатељи, ајде идемо да их видиш.
-Наравно да су моји велики пријатељи, него сад нешто немам времена за њих, журим, треба да изведем куцка у шетњу да пишки, па да доведем синчића с курса турскога језика, поведем ћеркицу на плес, супругу на фитнес и депилацију, да скокнем до кладионице, и да попијем један капућино у Његошевој, имам и ја, брате, душу… Поздрави кући…
„Ех, да је више оваквих пријатеља, где би нам био крај”, промрмљах, и скокнух до школе кунг-фуа, за ћеркицу…
