Годинама сам, још од детињства, крајичком свести веровао да негде међу улицама Истанбула, у некој другој кући, која личи на нашу, живи неки други Орхан који је по свему сличан мени, мој близанац; штавише пљунути ја. Не сећам се одакле сам и како први пут дошао на ову мисао. Велика је вероватноћа да је та идеја доспела у моју душу на крају процеса оптерећеног погрешним значењима, случајностима, игром и страховима. Да бих могао да објасним шта све осећам откако је та фантазија почела да обитава у мојој глави треба да опишем један тренутак кад сам је први пут јасно осетио.
Када ми је било пет година на неко време су ме послали у једну другу кућу. Моји су се родитељи после једне од својих свађа и растава нашли у Паризу, а мој брат и ја остали смо у Истанбулу, раздвојени. Мој брат је био на Нишанташу у згради Памук заједно са баком и бројном породицом, а мене су послали на Џихангир у кућу моје тетке. У тој кући, у коју сам примљен с љубављу и благонаклоно, на зиду је у белом раму висила једна мала дечја слика, С времена на време тетка или теча показивали би на слику на зиду и смејали се говорећи: ,,Види, то си ти“.
Да, тај симпатични дечак огромних очију помало је личио на мене. И он је на глави имао исти онакав качкет какав сам ја стављао када сам излазио на улицу. Али опет сам знао да то није моја слика. (У ствари, слика је била једна кич репродукција симпатичног детета која је стигла из Европе.) Питао сам се непрестано да ли би то могао бити други Орхан који живи у другој кући.
Али и ја сам сада живео у другој кући. Као да је требало да одем у неку другу кућу да бих могао да се састанем са тим себи сличним дечаком који живи у некој другој кући у Истанбулу. Ја, међутим, уопште нисам био задовољан тим сусретом. Желео сам да се вратим у праву кућу, у зграду Памук.
Жеља ми се испунила и после кратког времена сам се вратио у зграду Памук. А представа неког другог Орхана, који живи у некој другој кући у Истанбулу никако ме није напуштала. Ова опчињавајућа мисао је у мом дјетињству, у првој младости, увек спремна чекала у једном делићу свести до кога сам лако могао да допрем. Док сам у зимским вечерима ишао истанбулским улицама, у једном тренутку би ми с језом кроз главу прошло да у неким кућама, чију сам наранџасту свјетлост угледао и у којима сам замишљао да срећни и спокојни људи живе мирно и чију сам унутрашњост настојао да видим, живи други Орхан. Што сам бивао старији ово уображење претварало се у фантазију, а фантазија у сан.
У сновима сам се понекад, вичући у кошмару, састајао са тим другим Орханом – увек у некој другој кући – или бисмо се нас двојица Орхана без гласа гледали са запањујућом и немилосрдном хладнокрвношћу. Тада бих се између сна и јаве још чвршће грчевито ухватио за свој јастук, кућу, улицу, место у којем живим. А када сам бивао несрећан прижељкивао бих да одем у неку другу кућу, у неки други живот, у место где живи други Орхан, и забављао се представама о његовој срећи, премда сам помало веровао да сам ја тај други Орхан. Ти су ме снови чинили толико срећним да није ни било потребе да икуда одлазим.
Стигли смо до суштине: од рођења нисам напуштао куће у којима сам живео, улице, четврти. После педесет година знам да постоји веза између тога што и даље живим у згради Памук, на месту на коме ме је мајка узела у наручје и први пут му показала свет, и на коме су направљене моје прве фотографије, и те утехе и идеје о другом Орхану на неком другом месту у Истанбулу. Осећам да то чини посебном моју причу, за мене, а тиме и за Истанбул: остати у истом месту, чак педесет година стално бити у истој кући, у време кад су у граду већину чинили досељеници и које је одређено њиховом стваралачком снагом. ,,Изађи мало на улицу, иди у неко друго место, путуј“, говорила би ми мајка сетно.
Постоје писци који попут Конрада, Набокова, Најпола пишу успешно мењајући језик, нацију, културу, земљу, континент, чак и цивилизацију. Како год да су њихове стваралачке индивидуалности добиле снагу од прогонства или исељеништва, знам да је оно што мене одређује то што сам одувек везан за исту кућу, улицу, призор и град. Ова везаност за Истанбул значи да је карактер града уједно и судбина човека.
Сто две године пре него што сам се родио, Флобер, који је када је дошао у Истанбул био под утиском метежа и градске разноликости, написао је у једном писму да верује да ће Цариград за сто година постати престоница света. То се пророчанство, када се Османско царство срушило и нестало, остварило сасвим супротно. Када сам се ја родио, са становишта свог релативног значаја на свету, Истанбул је преживљавао дане највеће своје немоћи, оскудице, маргиналности и изолованости у својој историји дугој две хиљаде година. Осећање краха Османске империје, беда и туга коју су стварале руине што су преплавиле град, били су током читавог мог живота оно што је одређивало Истанбул. Живот ми је, као и свим Истанбулцима, прошао у борби са том тугом или, на крају, са њеним прихватањем.
Рођен сам 7. јуна 1952. године мало после поноћи у Истанбулу, у једној малој приватној болници на Моди. Те ноћи су коридори и свет били мирни. На нашој планети није било ничег узнемирујућег осим пламена и пепела које је два дана раније одједном почео да озбацује вулкан Стамболини у Италији. У новинама су биле кратке вести, забелешке о турским војницима који су се борили у Северној Кореји и неке сумње америчког порекла које су указивале на то да се Севернокорејанци спремају да употребе биолошко оружје.
Главне вести које је моја мајка с пажњом читала као и већина Истанбулаца, неколико сати пре него што ме родила, биле су ,,о нашем граду“: трговац текстилом који је претходног дана препознао леш одраније познатог лопова који је извршио самоубиство пошто је испсовао полицајце притешњен у једном складишту грађевинског материјала јер су га по улицама јурили стражари и ,,храбри“ студенти студентског дома Коња.
Моја мајка је у болници сама читала те вести, јер се, како ми је много година касније испричала уз мало љутње и туге, мој отац пошто ју је смјестио у болницу, досађивао зато што је порођај каснио, па је отишао да се нађе са друштвом. Уз моју мајку у породилишту била је само моја тетка која је успела у касне сате да уђе тако што је прескочила дворишни зид. Када ме је први пут видела, мајка је помислила да сам у односу на брата две године старијег од мене, био слабији, ломнији и нежнији.
У ствари, требало је да кажем ,,каже да је помислила“. У турском језику прикладнији је наратив, прошло време које користимо док препричавамо снове, бајке и ствари које нисмо непосредно доживели и које ја много волим, а за препричавање онога што смо доживели док смо били у колевци, дечјим колицима или док смо учили да ходамо.
Зато што нам ова прва животна искуства причају родитељи годинама касније, а и ми јежећи се уживамо у слушању своје сопствене приче као да чујемо изговор првих речи, као да гледамо како те прве кораке прави неко други. Ово слатко осећање што нас подсећа на задовољство виђења самог себе у сну, касније у наш дух усађује једну навику која ће нас тровати читавог живота. Стичемо навику да смисао ствари које смо у животу доживели, па чак и најдубљих задовољстава, сазнајемо од других.
Као што ове прве ,,бебеће“ успомене које слушајући од других с одушевљењем прихватамо и касније мислимо да их се сећамо и другима их причамо, тако после извесног времена оно што други кажу о разноврсним стварима које у животу радимо не постаје само наша мисао већ се претвара у успомену важнију и од онога што смо доживели. Као живот који живимо, тако и значење града у којем живимо често сазнајемо од других.
(наставиће се)
