„Операција Јерусалим“ имаће несагледиве последице по свијет. Трамп ће изазвати нови рат и миграцијске таласе који ће угрозити Европу
Пише: Мирјана Касаповић
Прије неки дан, амерички предсједник Доналд Трамп признао је Јерусалим главним градом Израела и одлучио да се америчка амбасадао пресели из медитеранског Тел Авива, стварне израелске метрополе, у континенталну престоницу разних царстава и вишемиленијумски свети град јевреја, хришћана и муслимана. Тиме је тај политички аналфабет и примитивац, што се налази на челу још увијек војно и економски најмоћније државе на свијету одакле води своју иначицу сукоба цивилизација, раса, нација, вјера, родова, земаља и континената, а која широм Америке и свијета сије сјеме зла, подстакао догађаје с несагледивим посљедицама на Блиском истоку и у цијелом свијету.
Неописиво је тешко приказати повијест и симболично значење Јерусалима. У политолошкој се литератури десетљећима – заједно с Бејрутом, Белфастом, Никозијом и др. – проучава као типичан подијељени град.
Савремена историја Јерусалима као подијељеног града почиње с првим израелско-арапским ратом 1948.-1949. у којему је Израел побиједио арапске државе које су га напале само дан након што је прогласио независност, одбранио новостечену државу те освојио дио територија који је према Резолуцији УН-а о подјели Палестине на јеврејску и арапску државу из 1947. био намијењен Арапима.
Арапи су задржали под својом војно-политичком контролом оно што данас чини скраћени Појас Газе, који је потпао под власт Египта, и Западну обалу, која је потпала под власт Јордана. Јерусалим је подијељен Зеленом цртом на западни дио под контролом Израела и источни дио под контролом Јордана. Уз црту разграничења изграђена је два и пол километра дуга физичка баријера окружена “ничијом земљом”. Само су дипломати, хрушћански клер, ходочасници и повлаштени странци смјели прећи Зелену црту.
Тако је било до 1967., када је Израел у шест јунских дана тешко поразио арапске државе у трећем израелско-арапском рату те окупирао Појас Газе, Западну обалу и Голанску висораван. Израелска војска ушла је у Јерусалим, а генерал Моше Дајан наредио је да се уклоне физичке препреке што су дијелиле град. Темељним законом 1980. – Израел нема уобичајени писани устав, него “збројни устав”, који чине Декларација о независности из 1948. и више темељних закона који уређују устројство и дјеловање главних политичких и друштвених институција – Јерусалим је проглашен јединственим, недјељивим и вјечним главним градом Израела. Међународна заједница није признала тај једнострани израелски чин, па су амбасаде других држава остале у Тел Авиву.
Премда је Дајан 1967. срушио физичке баријере између два дијела града, оне су опет никнуле. Израел је, наиме, изградио “сигурносни зид” који је раздвојио западни и источни Јерусалим. Није тиме град само опет физички подијељен него су продубљене и учвршћене границе између двају политичких и социјалних свјетова што живе у њему.
Град данас има око 770.000 становника: око 65 посто Јевреја и око 35 посто Палестинаца. Западни јеврејски дио повезан је модерном аутоцестом с Тел Авивом која пролази Западном обалом, али се Палестинци њоме не смију возити, па критичари израелске политике то називају “цестовним апартхејдом”. Западни Јерусалим развио се у просперитетну туристичку, трговинску, финансијску, научну, културну, урбану цјелину, а његови су становници потпуно интегрисани у израелски правни и политички систем.
Источни Јерусалим претворен је пак у гето окружен сигурносним зидовима, војнима контролним тачкама и ланцем јеврејских насеља у њему и око њега у којима живи око 300.000 јеврејских досељеника, те је потпуно одсјечен од своје природне и етничке околине на Западној обали. Палестински становници града немају ни израелско држављанство ни израелске пасоше, немају једнака политичка и социјална права као становници Западног Јерусалима.
Доналд Трамп дигао је на ноге тај узбуркани и узаврели свијет. Тек што су се појавили обриси краја рата у Ираку, какав је САД углавном желио, и краја рата у Сирији, какав САД углавном није желио, те тек што се назрела могућност макар привремена гашења ратног гротла на Леванту и Блиском истоку, ево Доналда Трумпа да својима безумним потезима разбукта нове сукобе.
Трампови поборници на европској десници требали би схватити да је то и противевропски чин, и то зато што би нови сукоби и ратови на Леванту покренули нове масовне миграцијске таласе према Европи с којима се она не зна и не може носити. Јесмо ли, можда, наивни? Је ли прави циљ Трампове политике управо дестабилизација Европе и напосе Европске уније? Најгоре је то што се чини како ово није ни крај ни врхунац Трампова политичког безумља…
(ГЛОБУС)
