Кад сам ја био макањица,
Све сам некако стио да виђу Бога,
Па, Милени Машановој
(а друге мајке нијесам имао сем ње):
-Е, стрина, има ли Бога?
-Како нема, гидо!
-Па што не дође да га видим?
-Није му преша, сине,
-Е, нема га онда…
-Е нек нема, кад ти кажеш…
-Смијем ли га опсовати, стрина?
-Немој сине, не ради ти ништа!
-Е, оћу вала! (па, опсујем)
-Ништа ме не слушаш. гидо.
-Оће ли ме нагрдити због овога?
-Не он, златни, Бога ми. Није луд.
-А што није стрина?
-Неће он да се ставља на пут теби и Миливоју!
И кад се данас сјетим
Колико је моја стрина била у праву
Због онога да се Бог не ставља
На пут мени и Миливоју
Све га више и јаче поштивам
И све мислим да му нијесам
Ђе какву неарицу направио
Од које би неко мој касније
Могао испаштати
Да ђетету направи стопишта.
Па кажеш нешто!
(Јанко Вујисић у ревији „Исток“, јуна 1994)
