"СОЦИЈАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА", хит-књига Данијела Големана (2)

Неуро-анатомија пољупца

2148

Сваки се пар живо сјећа свог првог пољупца, легендарне прекретнице у односу. Шта се дешава у мозгу за то вријеме, и зашто је кључна улога очију?

Припремила: Данина Николић

Дугогодишњи пријатељи, момак и дјевојка, састали су се једно поподне да попију чај. У разговору су обоје истакли колико је тешко наћи правог партнера. Тај тренутак у разгoвору нагласили су значајном паузом у којој су се погледи срели, те су се секунд-два замишљено гледали право у очи.

Касније, кад су стајали напоље и опраштали се, поново су се погледaли у очи. Изненада, и једном и другом се учинило да им нека тајанствена сила спаја усне у пољубац.

Ни он, ни она, нису мислили да су први почели, али и много година касније обоје се јасно сjећају  како су имали осјећај да их нешто нагони на тај романитични чин.

Они дуги погледи можда су били неопходан неуронски увод у пољубац. Данас нам неуро-наука говори нешто слично као и пјесничка замисао да су очи огледало душе: очи пружају летимичне погледе у најприснија осјећања неке особе. Одређеније, оне садрже нервне пројекције које воде право до кључне мождане структуре за емпатију и за сагласне емоције, до орбитофронталне (ОФЦ) области у префронталном кортексу.

Погледи који се срећу везују нас у петљу. У топографији мозга, локација много значи. ОФЦ која се налази тачно иза очних дупљи и изнад њих, заузима стратешки положај: на споју највишег дијела емоционалних центара и најнижег дијела мислећег мозга. ОФЦ непосредно, неурон по неурон, повезује три главне области мозга: кортекс („мислећи мозак“), амигдалу (мјесто с ког се отквачињу емоционалне реакције), и мождано стабло („рептилске“ зоне за аутоматско реаговање).Ова тијесна веза указује на  брзу и снажну везу, везу која олакшава да се мишљење, осјећање и акција координишу истог часа. Овај неуронски аутопут води спирално даље уз уносе с ниског пута из емоционалних центара, из тијела, из чула, и уз траке високог пута које проналазе значење у тим подацима, и стварају интенционалне планове који руководе нашим радњама.

Ова повезаност кортикалних регија на врху мозга и нижих супкортикалних регија, чини од ОФЦ стожерно стјециште високог и ниског, епицентар за схватање социјалног свијета око нас. Спајајући наш спољашњи и унутрашњи доживљај, ОФЦ истог часа изводи социјални прорачун, прорачун који нам говори шта осјећамо према особи с којом смо, шта она осјећа према нама, и шта да урадимо следеће зависно од тога како она реагује.

Финоћа, складан однос и глатке интеракције у великој мјери зависе од овог система неуронских кола. На примјер, ОФЦ садржи неуроне који су подешени да откривају емоције на нечијем лицу или у нечијем гласу, и да те социјалне порује повезују с висцералним доживљаје: то двоје људи осјећају да се допадају једно другом.

Технички речено, систем кола ОФЦ придаје нашем социјалном свијету „хедонистичку вриједност“ и омогућује нам да знамо да у неком уживамо, да се неког другог гнушамо, неког трећег обожавамо. И тиме одговара на битна питања о надоласку пољупца.

ОФЦ процјењује и социјалну естетику, тако да знамо шта осјећамо према мирису неке особе, што је праисконски знак који побуђује изванредно снажно допадање или недопадање. Сјећам се једног пријатеља коме је, да би заволио неку жену, морао да се допадне укус пољупца са њом.

Још прије него што такви опажаји ван свјесности стигну до свијести, прије него што смо до краја упознати са скривеним осјећањима која се већ комешају у нама, ми већ дјеламо на основу таквих осјећаја. Отуда и она самопокренутост пољупца.

Наравно, укључена су и друга неуронска кола. Осцилатори прилагођавају и координишу ритам паљења наших неурона и моторне покрете док срећемо неки предмет који се креће. Претпостављамо да су управо они вриједно радили водећи двоје уста управо оном брзином и путањом да се, умјесто судара зуба, договои меко додиривање усана. Чак и првом пољупцу.