Пише: Драган Крсмановић
Русија је платила огромну цену Октобарске револуције и свега оног што је потом следило. Али, слом царске Русије није био само унутрашња ствар једне земље, био је то и слом свих оних земаља које су рачунале на помоћ, подршку и заштиту Русије а посебно тешке последице имао је на судбину Србије.
Србија је у Први светски рат ступила без формалног савеза са силама Антанте. Једини гарант њеног савезништва била је царска Русија која је прихватила да се, након победе над централним силама, стара за реализацију њених ратних циљева. Руски народ и цар једнодушно су стали уз Србију у јулској кризи 1914.године и, мада неспремни за сукоб светских размера, демонстрирали солидарност коју им Срби никада не могу заборавити.
Након напуштања националне територије 1915.године, изолована од извора попуне људством за Србију је Русија могла бити, поред добровољаца, најзначајнији извор из кога се могла попуњавати. Тако су се 1916. и 1917.године са Србима на Солунском фронту нашле и две руске бригаде.
Руски цар је 1915. године одобрио формирање српских добровољачких јединица на тлу Русије а посебно поштовање према српским добровољцима исказао је приликом обиласка Прве српске добровољачке дивизије у Одеси, маја 1916.године. Дивизија је у јесен 1916.године у тешким борбама против Бугара имала око 2.000 погинулих и 6.000 рањених бораца. Преостало људство корпуса (у међувремену је делимично формирана и друга добровољачка дивизија) после Октобарске револуције уплело се у метеж грађанског рата и евакуисано на Солунски фронт.
Изласком Русије из рата, Србија је у реализацији својих ратних циљева морала да се ослања на Француску и САД. Велика Британија, мада савезница, није се превише бринула о интересима Србије. Њене симпатије су биле на страни Турске, Бугарске а међу југословенским народима на страни Хрвата. О судбини Србије одлучивали су они исти који су чињењем или нечињењем допринели паду руске монархије и Октобарској револуцији.
Једина „корист“ од Октобарске револуције за Србију био је долазак десетина хиљада, углавном натпросечно образованих, белих Руса у Краљевину СХС. Они су у многоме допринели привредном, културном и општем друштвеном напретку Краљевине, озбиљно уздрмане великим губицима у Првом светском рату.
Србија (Краљевина Југославија) и Совјетски савез никада нису изградили односе међусобног поверења. Совјети су своје истомишљенике тражили међу комунистима широм планете и припадништво истој партији за њих је имало предност над духовном блискошћу нарочито јер је та блискост почивала на православној традицији и династичкој повезаности.
Нажалост, авантура револуционара заслепљених сновима о диктатури пролетаријата, посредно су гурнули и српски народ на стазу страдања. Превише мали да загосподари својом судбином а исувише велики да прихвати јарам потчињености он је кроз цео двадесети век кажњаван за грех слободарства на налазећи заштиту и потпору на међународном плану. Грађански рат црвених и белих у Русији, пренео се као зараза на тло Србије и отворио рану која крвари до данашњег дана у сукоу „четника и партизана“.
Век након Октобарске револуције, није само емотивно и морално већ и практично и корисно стати уз Русију на њеном путу духовног и материјалног опоравка и тако учинити могућим и властити духовни и материјални опоравак.
