Прва љекарка у Црној Гори, завршила Медицински факултет на Сорбони 1907. године. Објавила први српско-француски речник. Превела „Горски вијенац“ на француски језик. Трагично завршила: берански комунисти је препознали на Зиданом мосту, убили и бацили у Саву, у 59-ој години живота
Модерна медицинска наука у Црној Гори тек почетком 20. вијека добила је прву љекарку. Тачније говорећи, 1907. године Беранка Дивна Вековић (1886-1945) завршила је школовање на Медицинском факултету у Сорбони. Дивна је била стипендиста Дјевојачке школе са Цетиња, Института за школовање женске дјеце „Царица Марија”, у којој се истакла необичном амбициозношћу и жељом за стицањем знања.
Основну школу завршила је у манастиру Ђурђеви ступови, а потом и нижу гимназију у Скопљу и Дјевојачку школу. Образовање које је стекла у Француској обухватило је једногодишње студије Бабичке школе у Амијену, други, завршни разред при Медицинском факултету на Сорбони, и двогодишњу дентистичку школу коју је завршила 1917. у Паризу. Била је чланица Међународног црвеног крста у Женеви. Током школовања стекла је знање које је у то вријеме могло да карактерише врхунске интелектуалце.
Рођена је 1886. године у беранском селу Лужац. Одлучивши се за студије, она је марљивим прикупљањем знања оставила својеврсан печат не само на област свог примарног, љекарског позива, већ и на област књижевног стваралаштва и превођења. Била је веома активна у упознавању Европе са духовним богатствима Црне Горе. О њеном породичном животу нема поузданих података.
Од одласка на студије у Француску, до 1939. године, углавном је боравила у Паризу, тако да је усавршила познавање француског језика. Прва је на тај језик превела Његошев „Горски вијенац“, 1917. године. Ту књигу красио је предговор француског писца академика Анрија де Рењијеа. Цијенећи ту њену заслугу, кнез Никола ју је наградио спомен-брошем израђеним у злату и платини, са ликом Његоша. Било је то признање које је додјељивано дамама високог ранга, а за чију је додјелу, по неким изворима, најзаслужнија кнегиња Милена.
Познато је и да је препјевала Змај Јовине пјесме, превела Вуков „Живот и обичаје спрског народа“, те збирку народних прича. Ауторка је два речника француског језика, француске граматике и књиге „Крвни умир“, а 1926. године, у Београду, одбранила је докторску тезу из књижевности.
Боравећи у вријеме свјетских ратова у Црној Гори ангажовала се у здравственој служби и била веома предана хуманитарна радница. Приклонивши се монархистичким покрету, крајем Другог свјетског рата доживјела је трагичну судбину. Одступала је до Зиданог моста, заједно са неколико хиљада Срба из Црне Горе, гдје су је берански комунисти препознали, убили и бацили у Саву, у 59-ој години живота.