„Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке“, рекао је Френк Лојд Рајт, 1937. године, приликом посјете Језерском врху
Пишу: Саво Греговић, Велиша Кадић
О чудесној поезији и филозофији Његошевој написани су томови књига. И то првенствено из пера познатих историчара и теоретичара књижевности, на више свјетских језика. Али малом броју људи из струке познато је да је „пустињак цетињски“ био и врхунски – архитекта!
Потврду за то дао је, како га наука третира, најбољи архитекта свих времена, Американац Френк Лојд Рајт, који је посјетио Црну Гору између два свјетска рата, док је још била „жива“ Његошева црква-капела на врху Ловћена. Када је сазнао да је највећи поета Јужних Словена „нацртао“ цркву коју је посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском, и у којој је по сопственој жељи сахрањен, Рајт је узвикнуо:
– Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке.
Дакле, капелу, која је саграђена 1846. године, чинила је једна већа и једна мања кружна форма, реализована по Његошевом налогу и нацрту.
А ко је био позванији да тако нешто каже од Рајта (1867-1959)? Оснивач модерне архитектуре, писац који је објавио двадесет књига, предавач, дизајнер великог опуса, познат је по томе што је вјеровао у обликовање структура које су у складу са људском природом и околином, што представља филозофију коју је назвао органска архитектура. А баш на томе је ловћенски геније смислио цркву-капелу, која ће бити порушена, упркос противљењу великог дела културне јавности, 1972. године.
Мало је познато да је Рајт, који је рођен у држави Висконсин, био супруг Олгиване (Олге Иванове Лазовић), унуке великог војводе и јунака Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала познату Рајтову фондацију, једну од најчувенијих школа архитектуре на свијету. Олгина мајка Милица била је храбра и смела ћерка војводе Марка Миљанова, чија је улога у Првом свјетском рату била велика. Послушала је своје срце и са пушком у руци отишла да брани свој народ. Њен отац није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горио из љубави према српском роду, усадио у своје три кћерке. Највише се распламсао у Милици, што се видело одмах на почетку избијања Великог рата, када је отишла на фронт, раме уз раме са мушкарцима. Када је стасала, Милица се удала за Ивана Лазовића и са њим добија 1898. године ћерку Олгу.
Из Црне Горе, Олга је отишла као седмогодишња девојчица почетком 20. вијека, била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица. Била је у браку с Рајтом од 1924. до његове смрти 1959. Преминула је 1988. године. После њене смрти 1991. године, Амерички институт архитеката признао је да је Рајт највећи амерички архитекта свих времена.
Нема сумње да је Олгивана свом супругу, поред помоћи за бројна архитектонска остварења (била му је велика инспирација и подршка), много причала о својој постојбини, ловћенском Прометеју, који се толико „топио у српске несреће“, да је то и био разлог за посјету Језерском врху, над којим је стражарила јединствена црква-капела. Ту је Рајт и сазнао ко је „нацртао“ капелу, која ће се наћи после рата на грбу Републике Црне Горе.
А онда су „кола окренула низа страну“. По налогу ондашњих комунистичких власти, црква-капела је срушена 1972, да би уступила место фараонском Маузолеју, који је урадио хрватски вајар Иван Мештровић. Маузолеј, којему је, како су и предлагали тада многи зналци, било мјесто „негдје на Цетињу“, отворен је 1974. године.
Тако је умрла последња жеља пјесника и владике, који је цркву на Ловћену аманетом писаним уочи своје смрти 1851. одредио за вјечно пребивалиште. Прије него што ће жеља тадашњих моћника из Црне Горе о постављању маузолеја бити реализована, томе су се противили угледни писци и ствараоци као што су Мирослав Крлежа, Меша Селимовић, који је вапио „Не стављајте самар на Ловћен“, посебно Српска православна црква и њена Цетињска митрополија. Али и научници који су тврдили да ће „планина одбацити гломазну грађевину“.
Недавно је митрополит црногорско-приморски Амфилохије подсјетио да цркву-капелу треба вратити на Ловћен, изражавајући и жељу бројних слободомислећих људи и у Црној Гори и другде у региону.
ЊЕГОШЕВ ЗАВЈЕТ
Црквицу на Ловћену, на Језерском врху, подигао је Петар II Петровић Његош 1846. и посветио је свом стрицу Светом Петру Цетињском. Приликом подизања капеле, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, „на оној висини, која је највиша у Црној Гори и откуд се виде понајвише само србске земље и сиње море“, како је то причао Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила.
Медаковић је забиљежио и Његошеве ријечи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: „То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.“
