,,Можда је путовање сјајна прилика да проширимо унутрашње границе, али није гаранција огромне трансформације на боље. Осјећај среће је исти за све људе и можемо бити једнако срећни у Братоножићима или на Менхетну, те једнако одлучити да ли ту срећу желимо да подијелимо са људима око нас. Свакако, физичко прелажење граница је лијепа ствар, али није ли веће путовање читање добре књиге од трочасовног селфи-фотографисања испред Ајфеловог торња.“ Када вам ово каже неко ко је обишао већи дио Европе онда му можете вјеровати
Пише: Даница Кораћ
Слободан Ђуровић је рођен 1989. године у Бијелом Пољу. Основне студије Факултета за државне и европске студије завршио је у Подгорици, а тренутно је на мастер студијама, у Салзбургу, у Аустрији, у оквиру којих обавља праксу у Бремену, у Њемачкој.
Двије године студија у Салзбургу биле су довољне да Слободан уочи неколико битних разлика између аустријског и црногорског образовног система. ,,У Црној Гори млади људи студирају зато што морају – немају шта да раде или је у питању жеља родитеља, а можда и друштвени императив, тј. жеља за некаквом титулом“, прича Слободан.
Једна од највећих предности везаних за студирање у Аустрији је, како каже, то што не постоје књижице (индекси), већ је све електронски и не мораш да молиш нервозне раднике студентских служби да ти издају потврду о студирању и положеним испитима.
Кад је квалитет предавања у питању, Слободан сматра да је знање професора у Црној Гори, макар, на једнаком нивоу као у Аустрији. Међутим, одлично опремљене библиотеке, однос студената и професора (комуникација је много ,,слободнија“), мање теорије, а више праксе, као и стимулисање самосталности студената (презентације, есеји…) чине образовни систем Аустрије динамичнијим и интересантнијим.
Када се све наведено удружи са чињеницом да студенти у Аустрији студирају чешће оно што воле и да је лакше пронаћи посао након завршетка студија, долази се до закључка да је образовни систем Аустрије ефикаснији у односу на црногорски.
Слободан тренутно обавља праксу у организацији NATURKULTUR која има циљ да допринесе стварању свијета креативности, здраве животне средине, толеранције, мира и пријатељства кроз омладинске активности и ERASMUS пројекте. Он је асистент на пројектима, а врло често организује и сопствене радионице. Навео је неколико пројеката на којима је радио, међу којима су назначајнији они везани за избјегличку кризу у Европи. Најавио је и пројекат у којем ће учествовати 40 музичара из 8 земаља и направити ,,пјесму мира“ која ће се промовосати на улицама и клубовима Бремена.
Испричао нам је да му посао причињава велико задовољство јер се кроз ове пројекте млади мијењају на боље: постају срећнији и отворенији ка другима, разбијају предрасуде и инспиришу се да шире даље идеју о свијету у коме су различитости предност, а не препрека.
Овај млади човјек је авантуриста, који је обишао добар дио Европе, углавном стопирајући, па самим тим је и огроман број анегдота које се вежу за то. Одлучио је да нам исприча ситуацију када је у аустријском граду Алпбаху каснио на семинар и буквално стао на пут да стопира. Човјек га је одвезао до мјеста гдје се одржавао семинар и представио му се као градоначелник тог града.
Упознао је много људи и различитих култура, али каже да не постоје лоши народи, већ само наше предрасуде. ,,Простом логиком, која не захтијева посебну памет, доћи ћемо до закључка да нијесу сви Енглези хладни, да није тачно да су сви Италијани варалице, а да Њемци не знају да се проводе. Тек кад се отворимо и упознамо припаднике различитих култура, схватимо да смо сви врло различити (по стилу облачења, исхране, интересовањима…), а опет сви исти; сви желимо радост“, објашњава Слободан.
Занимало нас је какав је осјећај када дође у Бијело Поље на одмор, и да ли ће се икада трајно вратити, а он нам је објаснио да се у свом родном граду осјећа исто као било гдје на свијету. „Стварно путовање не подразумијева само пуки прелазак границе, већ путовање изнутра – духом. Све што ми се икада догодило у Црној Гори и сви моји драги пријатељи и породица су увијек у мени, тако да не могу да се вратим ономе што је увијек уз мене. Да ли ћу физички бити присутан у Црној Гори у наредним годинама, не знам, једино знам да не бих имао ништа против, да се и у њој могу осјећати срећним, као и било гдје у свијету.“
