скидање прашине

МАЈСКИ ПРЕВРАТ: Злочин о коме Срби ћуте!

1810

Навршава се 118 година од Мајског преврата, једног од најмонструознијих догађаја српске историје, којим је угашена династија Обреновић. Била је то српска “Вартоломејска ноћ“, у којој су по узору на католичке крвнике из 1572. бандити из официрских кругова, на челу са Аписом, организовани уз помоћ Петра Карађорђевића и Русије, извршили покољ на двору и масакр присталица династије Обреновић широм Србије.

Историја бележи многе случајеве убистава крунисаних глава, али зверски начин, на који је убијен последњи Обреновић и његова супруга, краљица Драга, остаје јединствен случај дивљаштва и варварства, који представља трајну мрљу на лицу српске историје.

Више од једног века траје завера ћутања и вео мистерије око мајских догађаја из 1903. Стиче се утисак да званична српска историографија не жели, вероватно под притиском државне политике, да утврди пуну истину у вези преврата и утврди политичку и индивидуалну одговорност сваког актера овог преломног догађаја са почетка XX века.

Један од свједока тог догађаја, мајор Добривоје Р. Лазаревић објавио је 1917. године књигу „Убице народ српског“, из које преносимо најзанимљивије делове:

„Бог је на крсту умро! Њега су власници, књижници, фарисеји и разбојници – распели, копљем пробадали и дивљачки мучили, док није у тим мукама нечувеним – највећи пријатељ човјечанства – издахнуо…

Он, који је проповиједао „Не убиј“, данас гледа како српски фарисеји поранише да по мраку, скривени од Свјетлости, убију свог владара… Он види оно фарисејско клањање Богу у цркви, од стране новог владаоца, иако је сав у крви огрезао…Он види како власници гоне народ да прославља рођендан једног обичног убице… Он види како српски народ стењући вуче крст пењући се на Голготу… Он је чуо паклени пуцањ у Сарајеву…

Умукла су звона… Србији освиће тежак, туробан, мучан дан… Не чују се звуци побожних пјесама… нити бескрајно брујање звона. Све је онемело. Бесвесна руља најамника и убица народ српског, напушта уништену земљу и свој намучени народ, кога су толико дуго и тако немилостиво мрцварили… Нека се спасава сам… Преко опустелих њива, кроз димове тужних згаришта, које су те убице за собом оставили, задахнуо је страшан хладан ветар, да увелича ову беду српског народа, да увелича обест радикално завереничку…

Српски је народ распет… Гомилице правих Срба, упирући очи к небу, скрштених руку, пред кандилом, у коме догорева последња кап уља, јецајући проклињу: „Проклете нека су убице народа српског!“

РАДИКАЛСКА ВЛАДА

Србија се налазила вечито у кризама, које апсолутно непотребне беху, јер је на дому врило као у казану. Партијске теревенке дошле су до максимума. Злочини и крађе на све стране, баснословне крађе по свим струкама, незапамћена јагма народних пара, разни провизони и апанаже, незапамћена трговина са концесијама, дивљачко сатирање шума, напуштање железничких пруга и грађевина, баснословни зајмови, невјероватне дијурне, награде и помоћи повлаштеним појединцима… То су радикална дела у земљи за последњих десет годнна.

А споља? Изоловаше Србију из међународне заједнице. Предаја Дечана руским калуђерима. Анексија Босне и Херцеговине. Изазваше рвави братоубилачки рат српско-бугарски,  кад им је дужност била и као људи и као политичара, да га избегну. Одведоше народ на кланицу 1913. године. У своме мегаломанском делирјуму изазваше и овај крвави европски рат, те гурнуше народ у најстрашнију беду, најстрашнију касапницу, ма да му је доста ратовања било, и ма да га радикало-заверници, ево већ седам година, из рата у рат вуку.

Угасише стотине хиљада огњишта, завише цио народ у црно, па га у последњем минуту напустише, остављајући га на милост и немилост непријатељу, порушивши најпре све што је знојем тог истог народа саграђено.

У светској историји не зна се да је било владе која је невештије водила државну политику, од српске владе, нити да је и један народ доживео такву судбину као српски.

Државна катастрофа је логична последица како његовог политичког рада унутрашњег тако и спољњег. Да, цела је истина – радикалска влада није имала ни једног јединог човека на кога би се могао пружити прст као на народног истинског патриоту, као на правог народног пријатеља и родољуба.

Свуд, само прост, уски, грабљиви радикални интерес који је вазда са врхова државних корумпирао народ српски.

Чиновници који се нису крстили завереничко-радикалским крстом, истеривани су на сокак, стављани пред суд, малтретирани, премештани, и уопште стрепели за опстанак свој и своје породице, док напротив – они који су се умели крстити радикалско-завереничким крстом, могли су и законе газити, и имати масу злоуптреба у служби, красти до миле воље, и да их глава не заболи… Тако је било по свим струкама, нарочито у војној, у којој су завереници вршљали као по гувну… И на сва важнија места, у војној хијерархији, понамештани су људи који ни најелемнтаернијих знања о војсци нису имали, али су зато били чврсти заверенички стубови.

Радикалска влада борила се само за власт и за своје џепове. Србија, без паре дуга, дошла је у руке радикалима који су је за време своје владавине задужили са три милијарде динара дуга. Данас је тај дуг порастао на пет милијарди! Шта је народ добио за тај новац? Богатство Пашићево и других радикалних првака.

НИКОЛА ПАШИЋ

На авантуристички начин узео је кормило једне политичке странке која је 80-тих година била у напону своје снаге. Експонирајући се пред Русијом као заклети противник Обреновића, које је Православна Русија из дна душе мрзела, а пренемагајући се испред Обреновића, могао је својом подмуклошћу да задовољава своје личне амбиције, јер о државним ни сањао никад није, и да на тај начин, продужавајући своју дволичну улогу, изазове 1883 године Зајечарску буну, да тај исти радикалски народ изложи једној бесмисленој погибији, а он да напусти странку и да напусти земљу.

Прешавши 1883 годиие у Бугарску, живео је као емигрант, стварајући паклене планове против своје Отаџбине. Помоћу комита и бегунаца из Србије, видевши да је Зајечарска буна угушена, намисли да формира чете па да са њима упадне у Србију, те да започети посао доврши. За ово му је требало оружја и муниције, па га је тражио од бугарске владе, да њиме туче српски народ. Али, срећом, у Бугарској не хтедоше ни да чују за те његове ртаоборне подвиге. Тако је Бугарска овог пута спасила Србију да се крв њеног народа не пролије, за рачун једног руског најамника.

Пашић је од руске владе добијао баснословне суме, давано му је капом и шаком, само да са радикалном партијом продужи и даље борбу на уклањање династије Обреновић.

У књизи др Владана Ђорђевића која носи наслов „Министар у апсу“, налази се документ који гласи: „Тајно саопштење словенског добротворителног обшчества у Петербургу, отправнику послова руског конзулата у Рушчуку од 3 децембра 1885 године: Према саопштењу азијатског департамента, част ми је у прилогу послати Вашем Високоблагодарију 6000 рубаља, са покорном молбом да изволите ову суму, преко удовице Наталије Каравелов, која живи у Рушчуку, предати српском емигранту Николи Пашићу. Имајте доброту известити ме о пријему и предаји ове суме.“

Дакле, и као емигрант, Пашић добија новац од Русије.

Обреновићи су била вазда сметња званичној Русији, јер су Обреновићи хтели да створе јаку Србију на Балкану, а Русија је вазда сматрала такву Србију као озбиљну баријеру њеним аспирацијама на Балкану.

АТЕНТАТ

Године 1903, десио се тај 29 мај, који је међу официрима страшну омразу изазвао. Као што је познато, те године је убијен краљ Александар. Убили су га официри – завереници.

И 1883 године, и Илкин атентат у цркви, и Ивањдан 1889 године и 29 мај 1903 године, и други ситнији покушаји атентата јесу покушаји радикалне партије да се за свагда ратосиљају Обреновића, да на престо доведу човека који ће на све махинације радикалске да се прави невешт, док они буду дивљачки јашили и мамузали српски народ, и што је најглавније – што ће  та своја недела моћи да заклањају за велику и моћну Русију.

Ваљало је само наћи извршиоце, а њих је једино требало тражити у редовима војске, јер би се та ствар другачије тешко извршила. Требало је најмити убице из војних редова!

Између официра који су први ступили у заверу ваља поменути: генерала Атанацковића, пуковника Машина, потпуковника Мишића, ађутанта краљевог Мику Наумовића, пуковника Дамјана Поповића, пуковника Богдана Дамјаноивћа, капетана Љубу Костића. Милоша Божановића.

Поподне 28 маја 1903 године, саопштено је свим учесницима завере да ће преко ноћи између 28 и 29 маја, пола сата после поноћи, извршити убиство краљевског пара по пројекту унапред  припремљеном.

Главна врата била су затворена, па су их динамитом разрушили. Тумарајући онако по мраку, јер је од динамита сва електрична инсталација покидана, пођоше завереници ка ађутантској соби. Настала је паклена пљаба у унутрашњости двора, између унутарње дворске страже и завереника. Било је жртава са обе стране. Погибе Наумовић. Тако се је Правда Божија осветила на првом кораку над једним издајником. Али је погинула и једна поштена душа, погинуо је капетан Миљковић, који је краља бранио.

Завереници већ беху упрљали руке крвљу, сад им је лакше било.

Наскоро изнесоше рањеног капетана Драгутина Димитријевића, али краља и краљицу нису могли да нађу. Међу завреицима настаде паника, јер је била код њих бојазан да ће свануће скоро наступити, а они су се од свјетлости бојали као од живе ватре. Завлада паника. Краља и краљице не беше у двору.

И ја ћу ту паузу да користим да читаоцима испричам како су стајале трупе око двора, оне које сам видио својим очима, јер сам сам ја улучио прилику да се дочепам попришта тог нечувеног зверства, још око 01.30 те фаталне ноћи, у улози простог посматрача скривеног, јер су ми чету из касарне Седмог пука извели завереници.

Сад су завереници још енергичније и под оштријом претњом захтевали од ђенерала Лазе Петровића да им овај покаже где су се краљ и краљица сакрили. Незнајући ни сам где су, одведе их до спаваће собе, претпостављајући да су се сакрили иза једних тајних врата у зиду, повика: „Величанство! Изађите, официри вас траже!“

Врата се на зиду отворише, на њима се показаше краљ Александар и краљица Драга у ноћним костимима. Преко десет револеврских метака, пробивши тела краљевског пара, дубоко се зарише у зид и они се малаксало срушише на под.

Нечувена, ниска, разбојничка и дивљачка бес, није се на овоме зауставила. Не, завреници су требали о мародерством да се умрљају и умрљали су се… На њега је сваки завереник имао свој револвер да испразни, и они су то урадили, пуцајући на краља и краљицу палих.

И краљ и и краљица били су изрешетани куршумима.  Но и то не беше доста. Требало је и сабље своје окрвавити, ако ничег другог ради, а оно да би могли херојство своје документовати, да су и они стварни учесниици тога. Требало је на сабљама имати крв краљевског пара, успомене ради.

Фијукала је обесничка заверничка сабља над главама краљевског пара, у руци оној истој која се је некада изнад глава издизала, придржавама са иста она три прста, којим су се на верност, томе Краљу на верност клели.

Секли су га… Газили… ругали му се… држећи  да то нико није видео… Али, Бог и по мраку види…

Један му је несретник сабљом одрезао вуо… Други га је убо у око… Трећи, сечицом од сабље ударао по лицу. Један се саже да му одсече прст на коме је драгоцени прстен стајао.

Друга се је партија занимала краљицом. Боли су јој очи, дојке, ноге, руке, а један је од њих гурао своју сабљу у тајни уд краљичин…

Онда су краља бацили кроз прозор. Он је и тада био жив, кад су га донели до прзора и бацили на калдрму, јер је левом руком придржавајући се за завесу исту поцепао.

Видео сам својим очима када је Краљ падао на калдрму, и чуо својим ушима онај тупи звук кад је тело краљево пало на калдрму. Ту слику и тај утисак нећу заборавити док сам жив.

Истим начином избацили су и краљицу Драгу.

И тако је завршен први чин београдске трагедије, односно први чин трагедије целокупног српског народа.

ЛИКВИДАЦИЈЕ ОФИЦИРА

Капетан Светозар Радаковић, са још неколико подофицира и војника, ушао је у стан ђенерала Димитрија  Марковића. Кад их ђенерал виђе, гласом рече: „Господо, знам зашто сте дошли… Вршите ваше…“ Али, још не беше завршио целу реченицу, пуцаше револевери и он се сручи на под. И ово је одељење свршило свој задатак, тачно у духу устава земаљског.

Капетан Михајло Јосиповић имао је да изврши убиство над министром војним, ђенералом Милованом Павловићем. И он је приступио извршењу, на исти начин као и радаковић, помоћу војника пешачке краљеве гарде.

Капетан Сава Трпковић имао је задатак да убије министра унутрашњих дела Вељу Тодоровића и он је отишао у његов стан, зликовачки расплашио све по кући, па убио Вељу из револвера.

Потпоручник Воја Танковић имао је задатак да убије оба брата Луњевицу, браћу краљице Драге.

Све је ово до сада вршено без икаквог отпора, али са покушајем убиства над командатом дивизије, пуковником Димитријем Николићем, ствар другачије стоји. Пуковник „Динка“, како су га звали, приметио је војнике и официре на улици, па је побегао на споредна врата, избио кроз суседско двориште, па се журним корацима упутио ка Славији, у намери да се што пре дочепа трупа бањичког сталног логора, који је био на 5 колиметара од Београда, у коме је било два пешадијска пука; јер завереници не имађаху још у својим рукама те трупе.

Но, тек што је пуковник Динко стигао у логор, изађу пред њега капетан Милан Петровић и поручник Гаговић, вадећи револвере. За трен ока одјекнуше пуцњи. Динко је рањен са оба метка, али је успио да убије и Петровића и Гаговића.

Пуковник Николић је тако показао како треба поштовати светињу заклетве. И у тој големој несрећи која је Србију и српски народ задесила 29 маја 1903 године, високо се рељефно издиже овај војнички џин. Слава му!

У овом догађају страдало је, поред краљевског пара,  укупно 53 лица, углавном официра. Ето шта су урадили Пашићеви најамници.

По извршеном догађају, војска је цвијећем окићена, варош украшена тробојкама, пило се, певало и веселило. У двору је наступила нечувена пљачка, пљачкао је свако.

Радикали и завереници загрлише се да завитлају демонско коло по јадној Србији. Од овог момента српска држава руинисана је мало по мало, како морално тако и физички, док се најзад није скљокала, уз асистенцију свих оних који се закитише орденом „Карађорђеве звезде“ која их је одвела у мрак, незнање, пустош, пропаст и унижење.

Јер, шта је морало из овог наступити: презирање извршиоца свуда на страни, презрење овога народа који је, макар и ћутањем, величао те издајничке душе.

Радикална влада, Пашић, Петар Карађорђевић и Русија, а највише Црна рука, из којих је страст за влашћу вибрирала кроз цело њихово биће, били су неспоредне убице народа српског.

Наступило је расуло… И у тако тешким моментима, политичким првацима и Црној руци још није доста, они се и данас, у туђој кући отимљу, крваве и бију за власт над народом кога су презрели и напустили…

Али, упамитите, народ кога сте пуних 14 година вуцарали по блату, запао је у најстрашнију беду, али ће гордо дићи главу да вас дочека, да вам суди и пресуди. Српски народ вас се гнуша, презире вас, јер ово крворполиће нисте  у његово име учинили. Хтели сте вашу власт да проширите, али то ће вас главе коштати.

Зар ви и можете помисли да ће вам они опростити, да ће ову беду заборавити… О, не! О, не! Не будите до краја лакомислени, дан вашег страшног суда сасвим је близу дошао. Тирани! Изроди српски!

(одломак из књиге мајора Добривоја Р. Лазаревића, „Убице народа српског“, штампане у Београду 1917 године)