На данашњи дан, 2008. године, умрла је Мира Алечковић, пјесник, ратни болничар и добитник многобројних награда. Објавила је двадесетак књига за дјецу и приближно толико дјела поезије и прозе за одрасле. Њене пјесме су преведене на више од 20 језика, а Мира је говорила десет. Писала је о дјеци и за дјецу, о младости и за младост, о љубави и за љубав. Све вријеме је у њеним дјелима провијавало родољубље, дивљење народној поезији и љубав према дјеци за коју је говорила да немају право на патњу
НАЈЛЕПША РЕЧ
Од тол’ко лепих, најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
ниједна није толико лепа,
толико нежна, као реч мајка.
Њене ме руке најлепше грле
и брижне нада мном увек стрепе
зовнем ли само, мени хрле,
мамине руке меке и лепе . . .
Мамине руке ми косу сплићу,
њина ме љубав на пут спрема,
када порастем као мама бићу,
нико као она лепе руке нема.
Мамине очи ме увек прате, —
те очи добре нада мном бдију,
кад оду, једва чакам да се врате,
оне за мене увек осмех крију.
Као у бајци која се воли
снег се детињства меко засребри . . .
Кад мене боли и њу заболи, —
и зато хвала, мајко, теби,
зато од тол’ко најлепших речи,
да се исприча сто једна бајка,
једна је од свих за мене лепша,
једна је од њих само реч мајка.
