Балисти су за време Другог светског рада спалили нашу кућу. Пре тога извели су нас троје деце и мајку, а у кућу убацили стоку, живину, пса. И све запалили. Ја и данас, врло често, у сну чујем јауке шар-планинца који је покушавао да изађе из запаљене куће, Двије и по деценије касније, бранио сам за селекцију свијета, на Веблију, пошто сам на полувремену замијенио Лава Јашина, најбољег голмана свих времена
Разговарао: Јован Секулић
Милутин Шошкић Шоле, голманска легенда, рођен 31. децембра у Пећи, од 1955. до 1966. године бранио за Партизан, а од 1966. до 1971. године за Келн. Тачно 50 пута бранио за репрезентацију Југославије, а једном за селекцију свијета. Био је учесник чувеног финала Купа шампиона, Партизан – Реал (1:2), у Бриселу 11. маја 1966. године. У репрезентативном дресу је освојио злато на Олимпијади у Риму 1960. године. Пошто је окачио копачке о клин, био је тренер голмана у ОФК Београду, Кикинди и Партизану, а од 1993. до 2006. године био је тренер голмана репрезенатције Сједињених Америчких Држава.
Господине Шошкићу, реците нам најприје нешто о вашем поријеклу?
– Селидбе мојих предака почеле су одавно. Нико, родоначелник Шошкића, са оцем Вулем и породицом, стигао је из Братоножића у Васојевиће почетком 18. века; у Улотину, село између Андријевице и Плава. Наш племенски огранак населио се касније у Јабланицу, метохијско село надомак Пећи. Тамо сам последњег дана децембра 1937. натрашке угледало свет као четврто дете краљевог подофицира Јеремије и Радунке којој се, када ме први пут узела у руке, отело: „Е, моје наопако дете“.
Волите пуно Београд?
– Када сам давних година дошао у Београд, први пут сам у животу видео аутобус, трамвај… Био сам клинац када сам стигао, а овај град ме прихватио и однеговао као своје дете.
А како сте почели фудбалску каријеру?
– Дошао сам у подмладак Партизана 1948. и до 1966. одиграо 371 утакмицу. Задовољан сам временом које сам провео у Хумској, као и резултатима, али никако да прежалим финале Купа европских шампиона. Наш пораз од Реал Мадрида (2:1) требало је да буде наук следећим генерацијама, јер пали смо не на фудбалском него на организационом плану. Били смо препуштени сами себи, али је било доста кривице и до нас играча. Задовољили смо се самим уласком у финале, а и живело се неспортски, што се одразило на резултат.
Познати сте као велики вјерник, како су се слагали Бог и генерали?
– Нису ме никада дирали по том питању. А ја сам увек, била утакмица мала или велика, имао свој ритуал. На терену сам стајао мирно и у себи читао Оченаш. То сам радио и када сам био у Америци, свира се њихова химна, а ја жмурим и тихо изговарам Оченаш. Родио сам се на Косову, одгајан и спасен у Пећкој патријаршији, и то је дубоко урезано у мени…
Живо зе сећате тих времена, док о томе причате, само што вам сузе не потеку?
– Балисти су за време Другог светског рада спалили нашу кућу. Пре тога извели су нас троје деце и мајку, а у кућу убацили стоку, живину, пса. И све запалили. Ја и данас, врло често, у сну чујем јауке шар-планинца који је покушавао да изађе из запаљене куће и будим се сав мокар. Четири године смо живели у Пећкој патријаршији, у баракама, али људи данас не схватају колико та прошлост значи за мене. Зато сам се из Америке вратио у Србију, иако су деца била против тога.
Зато сте, док сте боравили у Америци (1993-2006), писали патриотске колумне које су се преносиле и у Србији?
– Да, писао сам оно што сам осећао, али сам увек говорио истину. Било је тема које се Американцима нису свиђале, међутим, нисам имао никаквих проблема, јер они изнад свега цене искреност. А и није мени било лако било шта рећи, па ја сам као Србин седео на клупи репрезентације Америке равно 235 пута! Пет пута смо били учесници Светског првенства, открио сам и афирмисао Бреда Фридела, Тима Хауарда, кога сам пронашао на баскету, Кејси Келера… И тамо сам могао да останем колико хоћу, али ме је нешто јако вукло да се вратим кући. И вратио сам се. А због нарушеног здравља сам престао да пишем.
Научили сте Американце шта је српска погача?
– Американци су 1994. први пут играли на СП и још били домаћини. Пред деби са Швајцарском играчи су били нервозни и селектор Бора Милутиновић ме питао како да их вратимо у нормалу. И ја кажем мојој супрузи да направи српску погачу са крстом и текстом: „Напред Америка“. Донесем је у спортски центар, а тамо градоначелник Калифорније, гувернери, конгресмени… И у кратком говору им објасним да су на овај начин српски војници причешћивали када су одлазили у рат. И побеђивали. Амери су сам ном ломили погачу, умакали је у со и потпуно се опустили. После је та погача ишла по читавој Америци и била нам талична. На СП у Француској 1998. погачу нисам донео јер ми је жена умрла, и изгубили смо све утакмице. А онда су ми Американци рекли да су били малерозни јер није било српске погаче.
Бранили сте и за тим свијета, 1966. године на Веблију.
– Доживео сам да на „Вемблију“ заменим Лава Јашина, можда најбољег голмана свих времена, мада су у то време бранили и великани Грошич и Беара. Драго ми је што сам био учесник јединог таквог спектакла у историји светског фудбала. Подвлачим, јединог, јер је само тада ФИФА била покровитељ меча, а све друге утакмице пре или касније, биле су ревијалног карактера.
Освојили сте злато на Олимпијским играма у Риму 1960. године.
– То је посебна прича. На Олимпијским играма у Риму 1960. освојили смо злато, ја сам бранио све утакмице осим финалне, када смо савладали Данску са 2:1. На гол је стао Благоје Видинић, ни данас не знам зашто. Исте године смо играли у финалу Купа европских нација и опет сам ја чувао гол све до финала, у коме су Руси голом у 113. минуту стигли до злата. И опет је на тој, најважнијој утакмици, бранио Видинић. Могло је то да се догоди и на Светском првенству у Чилеу 1962. године, када смо били четврти. И тада је требало да се преселим на клупу, али су се игфрачи побунили.
Да ли је тачно да је Фрањо Туђман оформио Партизан?
-Није то истина. Туђман је тада био неки капетанчић. Није нам Туђман променио ни дресове, како се понегде прича. На мечу Партизан – Јувентус смо променили боје. Тада смо играли нерешено, а у знак похвале и пажње председник Јувентуса Ањели нам је поклонио дресове и зато смо променили боје, на иницијативу Бобека, Такача и Бобе Михајловића.
Мир и спокојство вам доносе дјеца у унуци?
– Ја сам срећан човек и поносим се ћерком и тројицом синова. Имам и петоро унучади, сви воле спорт, али мислим да ће Андрија Павловић (15), који сада игра у Вождовцу, направити каријеру, јер је фудбалски фанатик.
