После шест година од објављивања, књига Мила Ломпара “Дух самопорицања” на прагу је седмог издања у кући Caneta mundi. Неколико пута проширивано и допуњавано, ово дјело је наишло на велики читалачки одјек. Књига је, према Ломпаровим речима, подвргла оштрој критици владајућу парадигму коју оличава парола да Европа нема алтернативу, а све што се догодило после 2011. године дало је за право њеним закључцима.
– Један мој критичар је у марту 2016. године оспорио моје тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији на овај начин: “Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?” Већ у јуну 2016. године (само три месеца после овако беспризивне тврдње) људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ. Шта више казати људима које стварност овако прецизно оповргава? – каже Ломпар.
Српско становиште образлажете као демократско становиште, једно од потребних на јавној сцени. Ипак, чини се да је и сам помен овог опредељења дочекан на нож…
– У књизи се описује преношење комунистичких садржаја у ново идеолошко одело. Носиоци идеолошког садржаја о Европи која нема алтернативу превасходно настоје да учврсте титоистички модел мишљења у постјугословенским односима. У том моделу постоји само српски национализам: нема ни националних либерала, ни конзервативаца, ни националних демократа. Такво размишљање је интелектуално неодрживо.
Зашто?
– Они истрајавају на пропагандној матрици по којој кривица за распад титоистичке Југославије превасходно припада српској страни рата. Тако се прикрива да су титоистичко наслеђе и западни (амерички) чинилац имали пресудни значај у тим догађајима. Повратак националном становишту у српској политици би подвргао преиспитивању таква схватања. Но, он би довео и до преиспитавања многих садржаја политике деведесетих. Отуд није пожељан ни код протагониста те политике. То је једно у бити мањинско интелектуално и политичко становиште. Одлучујуће је да он омета савремено настојање да се (унутар културне прошлости) све српско сведе на србијанско, а да се србијанско претвори у мултикултуралистичко.
Како тумачите потенцирање југоносталгичарских осећања у Србији, и у чему су замке титоизма данас?
– У обнови унапред одређене српске инфериорности у политичким, националним и културним односима у нашем окружењу: од пристајања на незаконито и насилно одвајање Косова и Метохије од Србије, преко поништавања Републике Српске унутар Босне и Херцеговине, до пристајања на тоталну дискриминацију Срба у Хрватској и Црној Гори… Југоносталгија је или сентиментална или инфантилна или инструментална чињеница наше јавне сцене. Код нас је на делу трећи моменат, јер она има владајући карактер само у нашем јавном простору.
(Вечерње Новости)
