Ова дјевојка предивног гласа пјева у црквеном хору “Свети апостол и јеванђелиста Марко“ из Подгорице већ пуних 11 година. Будући да се опредијелила да студира језик и књижевност, није слутила да ће јој питање: “Тата, има ли у Подгорици неки црквени хор у којем бих могла да пјевам?’’ отворити читав један нови свијет и оно што је иза њега
Пише: Данијела Калезић
Милица Калуђеровић је рођена 1991. године у Подгорици. Од малена је свестрана личност и годинама је била дио хорова, плесних група, глумачких и водитељских секција па је имала много потешкоћа да одабере свој будући позив. Такође, одувијек је вољела и језик, и било јој је занимљиво да се током свакодневних разговора заустави и удуби у проучавање реченичних конструкција и да се запита зашто је све то баш тако.
“Волим писану ријеч, она се у мојој породици одувијек његовала. Међутим, тек ми се у средњој школи пробудила истинска љубав према књижевности, захваљујући професорици Соњи Шаковић” ,каже ова надарена дјевојка.
Да би са том љубављу спојила своју љубав према језицима и преводилаштву, Милица се на крају опредијелила за италијански језик и књижевност. Основне студије завршила је на Филозофском факултету у Никшићу, а мастер студије на Филолошком факултету у Београду. Ужа специјалност су јој језик и превођење. Њена теза је била превод на италијански језик књиге “Бог и рокенрол”, уз контрастивну лингвистичку анализу.
“Увијек сам се, читајући, одушевљавала колико је љубави и труда било потребно уложити да би се људима широм свијета омогућило да читају нпр. Браћу Карамазове или Божанствену комедију. То заиста личи на поновно стварање једног умјетничког дјела и захвална сам што сам добила могућност да на сопственој кожи осјетим, како то заправо изгледа изнутра и шта то раде ти невидљиви људи – преводиоци.”
Током студија је, као најбољи студент на Одсјеку, више пута награђивана студијским боравцима у Италији као стипендиста Амбасаде Италије и италијанских Универзитета за странце у Перуђи и Ређо Калабрији.
“Сматрам то заиста драгоцјеним искуствима која су ме много промијенила и помогла ми да сазрим у личном и професионалном смислу. Прије свега због одвајања од куће и свих навика и сигурности које она гарантује. Поред тога, лични контакт и боравак са људима других нација сматрам најбољим начином за отварање ума за различито и упознавање са другим културама.”
Посебном предношћу сматра то што је боравила у правим студентским градовима, па је нпр. у Перуђи имала прилику да упозна људе са шест континената и из неколико десетина држава.
“То је као да на једном мјесту имате свијет у малом! Упознати ставове и начин живота људи широм свијета, преиспитати их и упоредити са сопственим, од непроцјенљиве је важности за једног младог човјека који је на почетку свог животног пута.“
Ова дјевојка предивног гласа пјева у црквеном хору “Свети апостол и јеванђелиста Марко“ из Подгорице већ пуних 11 година. Будући да се опредијелила да студира језик и књижевност, није слутила да ће јој питање: “Тата, има ли у Подгорици неки црквени хор у којем бих могла да пјевам?’’ отворити читав један нови свијет и оно што је иза њега.
“Кроз хор сам ушла у црквени живот и можда на најбољи начин схватила суштину Цркве у којој, баш као и у хору, сви ми са својим различитостима и индивидуалношћу дајемо свој допринос и стварамо једну велику заједницу, чинећи Тијело Христово.”
Осим тога, Милица већ пар година пјева за пјевницом у Саборном Храму Христовог Васкрсења, што јој је на најпотпунији начин омогућило да споји оно чиме живи и оно што воли да ради.
“Текстови духовних пјесама представљају спој православне теологије и поезије, а омогућавају и задовољење музичких апетита кроз појачку слободу у извођењу мелодија. Осим тога, текстови су написани на црквенословенском језику па се много тога може научити и о коријенима савременог језика који је данас у употреби.”
Описати себе, Милица сматра једним од најтежих питања за човјека. “Прије свега зато што је некада тешко бити објективан, а и зато што човјека вријеме и искуства непрекидно мијењају, стога је потребно да се увијек изнова надограђујемо и преиспитујемо. Можда би било боље да кажем каква бих жељела да будем, угледајући се на своју породицу коју сматрам највећим извором свега што човјек постаје. Родитељи су моје сестре и мене учили да у свему будемо умјерене и скромне, не само у материјалном смислу, већ и када су у питању таленти које смо добиле и различите животне околности у којима се захваљујући њима можемо наћи, као и сви други људи. Такође, учили су нас да се без страха боримо за правду и дајемо свој допринос да она настави да живи, јер је то наша дужност. Једна од најважнијих лекција које су нам својим примјером кроз живот посвједочили јесте да његујемо љубав и да никада због сопствених избора и циљева, ма колико важно дјеловали у одређеном животном тренутку, не смијемо да изгубимо из вида другог човјека.”
Милица каже да је код ње присутна несигурност и преиспитивање када су у питању различите животне ситуације и одлуке.
“Често ми се чини да је све могло и требало урадити другачије, и још увијек имам много потешкоће да разумијем и прихватим да се све дешава баш онда када треба и са неким разлогом.”
Слободно вријеме највише воли да проводи са породицом и драгим људима. Што је старија, све више постаје свјесна чињенице колико је у животу важно да заиста живимо тренутке једни са другима и будемо дио сваког бола и радости својих ближњих. С друге стране, када је сама, највише воли да пише поезију. Писаном ријечју се најлакше изражава, јер је, када су осјећања у питању, прилично затворена и тешко јој је да говори о њима.
Што се тиче планова за будућност, Милица не воли ништа да планира. Вољела би да буде у могућности да настави да се бави оним што је изабрала за свој животни позив – предавање и превођење, али и да његује остале наведене ствари које јој испуњавају живот. Такође би жељела да створи своју породицу, и да се са њом и пријатељима радује свему што живот носи, као и да научи од својих родитеља како се, уз љубав и заједништво, ни из чега прави нешто вриједно и буде захвална за сваки проживљени тренутак.
