Боре ми спознања урезују нова –
зар смо све кћери Адамовог ребра?
Историја светла подари нам слова!
Поезија – черте од злата и сребра!
Пре и након Троје била је Хелена!
Са расутом косом и раскошним струком.
Вереница, љуба, девојка и жена –
дрхтало је срце са стрелом и луком.
И пре Гојковице беше Гојковица!
Зидине јој хладне нису могле ништа!
Сестра Батрићева, изгребаног лица,
и она би жена, што прокле попришта!
Какве беше снаге Стојанова мати,
док је секла косу да виноград веже…
А тек снаха њена, кад се гнезду врати,
са крвавом раном, што утробу реже…
Да певам о снахи бана Милоњића?
Зар похара снове Мандушића Вука?
Сав му разум опи снажније од пића…
Женскога је рода од злата јабука…
И пре Пенелопе, све Евине кћери,
сапутнице, драге, вољене и љубе,
чекале су неког испред својих двери,
училе да прате, благослове, губе!
Училе да везу од свиле јастуке!
Да к’о Тања писма пишу Оњегину!
Око празног неба да склапају руке!
Да у бездан крију чемер и судбину!
Пријездина љуба није била једна!
И Дојчина болног болео је неко…
Како Симонида само беше чедна,
када краљу крочи, од дома далеко!
И Косовка беше – још пре Видовдана!
Од силнога слома, њезин лик ме води!
Светом Симеону, преподобна Ана,
родила је Растка, смерне да нас води
кроз смутна времена, док је наших лица:
Косовки, Милица, Симонида, кћери,
и љуби, и мајки, вечних Гојковица,
срна и вучица, и свих женских звери…
Жена, њива, река, и чудесна зора!
Вечна Спарта, тајна, поезија, Троја,
женског је имена и на лицу бора,
на сликарском платну – разливена боја…
Можда још пре Еве, и древног Едена,
беше неко чудо, попут трачка дуге,
ко зна откад земљом ходила је жена,
са крчагом љубве, верности и туге…
