Бисери мудрости

Читање побјеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху!

1853

По читању можете препознати и одредити човјека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човјек је оно како чита; и сви ми непримјетно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цвјетова који смо набрали читањем

Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човјеку. Нажалост, није. Зашто?

Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умијеће да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумијевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних ријечи кроз свијест: оно захтијева усредсређену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора.

Треба осјетити срцем и завирити у срце. Треба преживјети страст – страсним осјећањем: треба проживјети драму и трагедију живом вољом; у њежној лирској пјесми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку њежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтијева, ни мање ни више, читавог човјека.

То значи да је читалац позван да у себи вјерно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живјети тим актом и да му се преда с повјерењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човјека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује.

Умјетност читања побјеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза ријечи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором умјетнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога свијета.

Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживио, увијек ће се учинити да се од њега захтијева „немогуће“.

Умјетност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредсређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоцјеност и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћуједушу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.

По читању можете препознати и одредити човјека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човјек је оно како чита; и сви ми непримјетно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цвјетова који смо набрали читањем.

(Иван Иљин)