Није обичај да се на концертима држе говори, али овај концерт је посебан случај и јединствена прилика да се на брзину преслишамо како је било могуће да Бојана и Никола Пековић, са прокаженим инструментима и жигосаном музиком, заблистају у наше вријеме, па чак и побиједе у највећој арени, на чувеној утакмици „Ја имам таленат“.
Да вас много не задржавам, одмах ћу рећи, како се то чудо догодило. Од свега пресудније било је што се Бојана и Никола, тако млади, лепи, модерни и образовани, нису одрекли својих корена, ни зазирали од својих извора. Само то би било довољно да их одмах подржимо и не оставимо на цедилу да битку коју су започели воде сами, а ми да чекамо да поново победе, па тек онда да им се придружимо и аплаудирамо.
Радо бисмо предложили да им се додели орден за храброст кад не бисмо имали на уму да природа за своје ставаралштво никад није добила ниједну награду, нити је иједан извор икада одликован.
Баш када смо помислили да се народ одвојио од народне поезије, а гусле и хармоника одсвирали своје, у њиховим рукама су се препородиле и процветале. Бојана је Најџел са гуслама, а Никола – Кенеди са хармоником!
Као у каквој модерној бајци, брат и сестра су нас подсетили да су гусле вид нашег националног прималног крика. Оне никога не угрожавају и нико нема разлога да их се плаши.
Биће да их се највише бојимо ми зато што се бојимо себе. Не смемо да их слушамо, јер нас подсећају на оно што смо сакрили. Кажу да лекари пацијентима већ препоручују да слушају своје изворне мелодије.
Пековићи су Ђоковићи свога заната. Ђоковићу је сабља – рекет, а Пековићима – гусле. Када би Ђоковић изјавио да пре меча увек слуша гусле, Адидас би производио више гусала него рекета. А када би наговорио Федерара и Надала да то изјаве, гусле би добиле више присталица него Ђоковић када је изјавио да не једе глутен.
И за овај најновији бој били су потребни брат и естра. А ни брат и сестра ништа не би учинили без оца и мајке. Од те љубави нико није моћнији, нити од те хармоније има јаче војске ни лепше ни изворне мелодије.
Ево нас у Цава центру да још једном проверимо истинитост песникове речи: „На који звук дрхтиш – те си мајке син!“
Ајде да не чекамо да нам и гусле неко отме, па тек онда да завапимо да су наше!
(ријеч изговорена на концерту Бојане и Николе Пековића у Сава центру 2015.)
