Национализам је прогресивна идеологија само ако се посматра на кратке стазе и у одређеном контексту. То важи за случајеве када се рашири у земљама које је колонизовала империјална сила, која експлоатише и дискриминише домаће становништво, и подстиче га да брани свој језик, навике, обичаје и вјеровања, прожимајући га „националном свијешћу“.
Та врста национализма опадала је са деколонизацијом и постала ултрареакционарна идеологија која је омогућила да крвожедне вође попут Мобутуа у некадашњој белгијској колонији Конго и Мугабе у некадашњем британском Зимбабвеу довека остану на власти, опљачкају своје земље и преплаве их крвљу и лешевима.
Све диктатуре које је претрпјела Латинска Америка, љевичарске попут Фидела Кастра, Уга Чавеза и Веласка Алварада, и десничарске какве су спроводили Пиноче, Арамбуру и Фухимори, покушавале су да се оправдају националистичким елементима. А што је најгоре од свега, често су успијевале да застране са својим циркуским и патетичним патриотизмом у виду заставе, химне и прогласа којима широкогрудо засипају значајне секторе становништва.
То објашњава необјашњиво: како то да су толики тирани и клептомани „популарни“. Национализам је веома распрострањена идеолошка изопаченост, јер дјелује на инстинкте који су дубоко укоријењени у људска бића, попут страха од различитог и новог, страха и мржње према другоме, особи која се диви другим боговима, говори други језик и негује другачије обичаје, и заправо – сувишно је рећи – има инстинкте у потпуној супротности са цивилизацијом. Због тога је национализам наших дана само реакционарна, антиисторијска, расистичка идеологија, непријатељ напретка, демократије и слободе.
Срећом, на свијету је остало мало колонија, али Каталонија, гдје се националистички вирус ширио силом, никада то није била. Додуше, то нема никакве везе. Национализам је идеолошка фикција и као таква може дозволити себи сва погрешна тумачења историје за којима се укаже потреба. С обзиром на те околности, премда је ријеч о можда најкултурнијој шпанској регији, данас су бројни Каталонци увјерени у ту гротескну лаж: да су Шпанци освојили, окупирали и експлоатисали Каталонију ни мање ни више него као што је Француска то урадила Алжиру, Шпанија и Португалија Латинској Америци, а Велика Британија половини Африке.
Истина је сасвим другачија, али кога је брига за истину када треба добити изборе? Ако бисмо питали неког каталонског националисту како је могуће да је једна „колонија“ постала, више пута у својој модерној историји, индустријска и културна престоница Шпаније, он би несумњиво одговорио да су за то заслужни радни дух и изванредне способности Каталонаца у односу на друге Шпанце. То би, дакле, вјероватно подразумијевало да ће Каталонци – тај супериоран народ? – убрзо након стицања независности успјети да надмаше и Њемачку.
Чину вјере, као што је национализам, треба се супротставити не само разумом већ и другим чином вјере. Ако вјерујеш у слободу, демократију, цивилизацију, не можеш бити националиста. Национализам је у супротности са свим институцијама и категоријама које су нас с временом одвајале од племена, примитивних обрачуна и дивљаштва, и усадиле нам поштовање према другима, научивши нас да живимо с онима који су различити и који вјерују у другачије ствари него ми, и помогле нам да схватимо да је живот у законским оквирима, разноликости и слободи бољи од варварства и анархије.
Ми смо индивидуе са правима и дужностима, нисмо дио племена, јер припадање племену, макар као његов додатак, није компатибилно са слободом личности. То откриће је једна од најбољих ствари које су се догодиле човјечанству. Због тога морамо да се супротставимо, без комплекса ниже вриједности, разумом и идејама, али и убјеђењима и вјеровањима, против оних који су хтјели да нас врате у оно срећно племе које смо измислили јер никада није постојало.
(Марио Варгас Љоса, Превела: Бојана Ковачевић Петровић)
