ДА ЛИ СПОРТ И ПРАВОСЛАВЉЕ МОГУ ЗАЈЕДНО?

Лопта је Божји дар

1645

Спортске игре и радост коју пружају, један су од природних путева до Бога. Спортисти су људи који брже и јасније сагледавају драгоцјеност Божје помоћи и милости

Пише: Донко Ракочевић

Да ли спорт и православље могу заједно?. Црквени оци немају јединствени став по овом питању, а и мишљења вјерника се разликују. Док једни кажу да спортски живот има пуно блиског са аскетизмом, други сматрају да спорт и истинска вјера не иду заједно.  

– Спорт је, у својој основи, вежба, аскеза тијела и, наравно, духа – каже владика Григорије. – Спортисти су људи који брже и јасније сагледавају драгоцјеност Божје помоћи и милости. Ти људи одишу хришћанским здрављем, радошћу и нормалношћу, и не стиде се да покажу шта су, ко су и како вјерују.

На неким православним интернет форумима могу се, међутим, наћи вјерници, али и људи у мантијама, који сматрају да је једини прихватљив спорт достојан истинског вјерника – пост, молитва и духовно уздизање. Православље, које нас учи понизности и опросту туђих греха, не уклапа се у побjеднички менталитет спорта; такмичење није у природи православља, а тријумф над противником не доноси благодат, као што је то победа над самим собом – њихов је главни аргумент.

Но, професор са Богословског факултета, Димитрије Калезић, сматра да сваки спортиста управо води непрекидно борбу са самим собом:

–  Спортисти се врло често понашају монашки, лишавају се бројних задовољстава, помјерају сопствене границе, у тежњи ка вишем. Иако можда и не зна учење своје религије, његов је поглед усмјерен ка напријед, сјутрашњем дану, следећем кораку. Иако постоји опасност од гордости, спортиста чија је снага утемељена у вјери, ријетко ће јој се предати.

Ако вас интересује моје мишљење, рећу ћу вам да је не само спорт, него свака човјекова активност која пружа радост, од дјечијих игара до похода у планине или претраживања на интернету, у ствари пут ка Богу. Баш као што дијете у одређеном узрасту прерасте играчке, све више жеља ће на крају довести човјека у природну фазу у којој ће жеља за Богом постати најважнија.

“Не брини се око тога хоћеш ли или нећеш постати трагалац за Богом; трагалац си од рођења, једино што је Бог за којим трагаш најприје био у играчкама, праћки, лопти, у томе колико ћеш бити прихаћен од стране дјевојака, а затим у сексу, новцу или утицају”, каже духовни учитељ свом ученику у књизи “Пут чаробњака” индијског мудраца Дипака Чопре.

Стога је посебно важно разумјети природу својих жеља, схватити да Богу не смета ниједна ваша жеља. Ви сте ти који дубоко у себи вјерујете да не заслужујете све. Свака жеља има духовни смисао. Свака је мали корак који води до дана када ћете зажељети највише испуњење – да спознате своју божанску природу.

Нема сумње да је Новак Ђоковић, упркос актуелним пострањима, далеко одмакао на том путу. Што рече Матија Бећковић: “Његов рекет је наша последња сабља. Беше ли он повод за ону реч – да је Бог бацио калуп кад је њега створио!”