Пише: Даница Перић Војводић
Не знам тачно како сам замишљала Мароко пре него што сам у њега ступила. Пре тридесетак година боравила сам у Судану па сам мислила да и све друге земље Африке мора да су сличне. И овде, као и у Судану, између мерцедеса и пежоа често клизе кола са магарцима и коњима. Возачи са њих узвикују нудећи или скупљајући штогод. Мене ти узвици којима се нешто рекламира, посећају на сарајевске некадашње периферијске уличне продавце. Као и да сада чујем оно: ,,Торба креча-а-а!“ или ,,Торба ћумура-а-а!“…
Сиротиње свуда има, то и ми сами знамо. Па и у Казабланци је има. Али, о томе касније…
Имам привилегије да живим у том граду, једном од ријетко модерних градова Африке. Људи се слободно крећу и сналазе се за живот. Мене посебно радује слободно кретање жена. Пре коју годину донесени закони отворили су им видике. На улицама је мање жена, а нарочито младих које покривају лице. И породица се навикава на слободу дјевојака па није ретко да се до очију покривена бака држи за руку са унуком која понекад не скрива ни пупак. Око школа сретају се ученице. Кажу да их је све више у разним школама. Лепе су као и већина Мароканки. Немају воале на глави да би ту лепоту скривале.
Но, прво да кажем како изгледа Казабланка. Модерне грађевине разних стилова. Велики хотели. Но, најљепше су широке улице и булевари. Не знам да ли игде има тако оцветалог града. С обе стране улица дуги редови палми разних облика, а по средини у травњацима црвене се жбунови хибискуса. Тај цвет који се код нас скупо плаћа, а тешко негује, извирује кроз бујно зеленило. Шибови овог дивног цвета користе се као живе ограде око вила и обезбеђују сигурност.
Иза ограда башти виде се кактуси који често надвисују кровове. А ко би могао да наброји боје бугонвилија и другог расцветалог дрвећа.
Женама су овде доступна сва занимања. Оне су архитекте, лекари, инжењери, професори, филмске и позоришне глумице. Али највише је кућних помоћница. Посла нема па се сваког јутра око пијаца или на праговима улаза у куће скупљају жене које очекују да им неко понуди посао па макар било за само један дан. То су обично жене у годинама, јер се младе боје да раде по кућама, нарочито у кућама где има мушкараца. Јер мушкарац је газда породице, а тиме и газда свега и свакога.
Огроман део Казабланке је под вилама. Ту живе, наравно, само богатији. Пред капијама има шофера, баштована и друге послуге. Али у околини, и у самом граду, постоје бедна насеља за бескућнике. Питам се често од чега ли те бројне фамилије живе. Град не може све да решава, јер поред шест милиона сталних становника сваког дана се овде досељава 250 особа.
Улице су закрчене аутомобилима, а гаража нема. Но, људи жељни посла свега су се досјетили, па у свакој улици има по који чувар аутомобила који наплаћује своје услуге. Постоје и чувари улица. Посебно у дијелу са вилама. Ту се саобраћај одвија колима и у свакој вили постоје гараже. Па ипак, треба неко ко ће надзирати евентуалне незнане пролазнике. Њихов посао је, заиста, тежак, нарочито зими. Јер и овдје су ноћи хладне у три зимска мјесеца.
Људи су веома љубазни и предусретљиви. ја сваког јутра пролазим једном дугом улицом у којој станујем. Пред вратима вила наилазим на шофере, вратаре, чистаче улица. Само првог дана у пролазу сам им назвала добар дан. Већ следећих дана, они су мене први поздрављали и питали како сам. Кад кажем да сам добро, они одговоре ,,алхамдулила“, што значи, ,,хвала Богу“.
Жене су изузетно љубазне. Први пут се сретамо и чим се погледамо, оне се насмијеше. И кроз то сам стекла познанице. Кад смо се усељавали у кућу у којој живимо, комшиница из суседне виле послала нам је комплетан ручак иако се још нисмо били ни упознали.
У Мароку има много знаменитости, а Казабланка је економски центар. Ту се налази џамија ,,Хасан Други“, која је подигнута за вријеме краља Хасана Другог. Водич нам је рекао да је то трећа по величини џамија у свијету. То је заиста величанствена грађевина. Градили су је француски архитекти, али сви дивни украси у унутрашњости су дело мароканских мајстора. Унутра су и амами где су каде израђене од украсног камења. Интересантно је да је један део темеља испод океана. Али најлепше је то што се око џамије налази огроман простор поплочан каменим плочама са клупама на које може да се седне. Казабланка нема много паркова па је овај простор крај океана у неку руку и излетиште бројних породица.
Почело је лето. Под јасно плавим небом и сунцем све изгледа лепше. Ускоро ће почети и велике врућине. Но, ја се не плашим. Јер благост топлине људских погледа Мароканаца увек ће све освежавати и уносити радост које дају лепоту људском животу.
(Мозаик)
