По легенди, Косово је проклела, прије много година, једна лијепа Српкиња, коју родитељи живу закопаше у земљу, зато што није хтјела да се уда за сина неког цара, већ за јунака коме се на вјерност заклела…
Ако је Гојковица узидана у темеље Скадра, да би се одржао, једна друга прелијепа Српкиња убачена је у темеље Косова да се никад не одржи. Бар тако легенда каже.
Била једна лијепа дјевојка, толико лијепа да јој ни птица у гори није била равна. Од њене љепоте гора се развијала и цвјетови цвјетали, и веле да је много извора горских потекло да би она на њима пила воду.
Толика љепота се прочу у све земље околне и даље, у земље прekоморске. Много прoсци су долазили, она не хтједе ниједног погледати.
Овако је легедну о Српкињи дјевојци, нашем познатом етно-музичару Светлани Стевић, казивала Вука Шехеровић.
Легенда даље каже да су, ипак, отац и браћа, дјевојку обећали сину једног цара, али она жива није хтјела да пристане.
Једног јутра, у сунчеву узгријевању, дјевојка рече: „Затекох јунака што многе ропства избави и коња који поји на извору, ја му се на вјерност заклех и не могу заклетву погазити!“
То још више разјари оца и браћу, па је везаше за коња и доведоше у широко поље Косово, и до грла у живу земљу закопаше, и саму оставише.
Сваког јутра су долазили да виде да ли се предомсилила и добијали исти одговор: „Никад и никад не могу издати ријеч своју и одлуку своју,“
Над главом јој гракташе гавранови и потом се у њеном младом тијелу црви настанише и почеше је јести. И дјевојка прокле Косово.
„Сваки народ који ту буде живио, нека га изједају његови црви изнутра, као мене, и нека се сам од себе распада. И нека се о Косово вјечно царства гложе, све дотле док се народ не преобрази и разумије одлуку моју и ријеч моју…“
Светлана Стевић се пита „да ли је гријех према овој Српкињи, један од грехова који од Косовског боја, до данас, траже толико погибија, страдања, болести, и да ли смо покајали невине сузе лијепе Српкиње“.
Збиља, да ли нам се њене сузе јављају кроз двије друге Српкиње, трагичне судбине, Мајку Југовића и Косовску дјевојку, којима ни народни пјевач не запамти имена, као што га запамти хрту Караману, Момчиловом јабучилу или Дамјановом зеленку?
