,,ИСПОВИЈЕСТ ЕКОНОМСКОГ УБИЦЕ“ – ЏОН ПЕРКИНС

Како смо стварали банана државе

2073

Циљ наших пројеката је стварање великих профита уговорним странкама и  помагање шачици богатих и утицајних породица у земљама које примају кредите, док с друге стране они јамче дугорочну финансијску зависност, а због тога и политичку лојалност влада свуда по свијету.

Постојала су два примарна циља мог рада. Прије свега, морам оправдати големе међународне кредите који ће новац довести назад у америчке компаније путем великих техничких и грађевинских пројеката. Друго је да ћу радити на банкроту земаља које примају те кредите (наравно, тек пошто већ све исплате учесницама уговора у САД) и тако ће оне заувијек остати обавезане својим кредиторима и представљаће једноставне мете кад нам буде била потребна нека услуга, укључујући и војне базе, гласове у УН-у или приступ нафти и другим природним изворима.

Клаудин Мартин ми је рекла како је мој задатак да прогнозирам учинке инвестирања милијарди долара у одређену земљу. Тачније, ја ћу израдити студије које предвиђају економски раст у раздобљу од двадесет до двадесет пет година и које вреднују ефекте разних пројеката.

На примјер, ако постоји одлука да некој земљи посудимо милијарду долара како бисмо увјерили њене вође да не склапају савезе са Русијом, ја би требало да упоредим предност инвестирања тог новца у електране с предностима инвестирања у нову националну жељезничку мрежу или систем комуникација.

Или, можда ми неко каже да се земљи нуди могућност да добије модерну електричну мрежу, а ја ћу бити задужен да им покажем како ће тај систем имати за посљедицу довољан економски раст како бих оправдао кредит. У сваком случају ће одлучујући фактор бити бруто домаћи производ. Побиједиће онај пројект чија ће посљедица бити највећи годишњи раст БДП-а. Ако се разматра само један пројекат мораћу показати како ће његов развој донијети знатне доприносе БДП-у.

Неизговорен аспект сваког од тих пројеката јест тај да су намијењени стварању великих профита уговорним странкама те да помогну како би шачица богатих и утицајних породица у земљама које примају кредите постала срећна, док с друге стране јамче дугорочну финансијску зависност, а због тога и политичку лојалност влада свуда по свијету.

Што виши износ кредита то боље. Не узима се у обзир чињеница да ће терет дуга земље њеним најсиромашнијим грађанима учинити недоступном здравствену заштиту, образовање и друге видове социјалне бриге десетинама година.

Клаудин и ја отворено смо разговарали о варљивом карактеру БДП-а. Примјера ради, може доћи до пораста БДП-а чак и кад профитира једна једина особа, као појединац који је власник одређене компаније, па и кад је већина становника оптерећена дуговима. Богати се богате, а сиромашни постају све сиромашнији. Упркос томе, с гледишта статистике то се биљежи као привредни напредак.

Као углавном сви амерички грађани, тако је и већина запосленика америчких компанија вјеровала да ми чинимо услугу тим земљама кад тамо градимо електране, аутопутеве и луке. Школе и штампа уче нас да све наше акције доживљавамо као алтруизам.

Годинама слушам исте коментаре као: „Ако они намјеравају спалити америчку заставу и протестовати против наше амбасаде, зашто једноставно не одемо из њихове проклете земље и оставимо их да тону у своме сиромаштву?“

Људи који тако говоре често имају диплому која потврђује да су врло школовани. Ипак, ти исти људи нису свјесни да је главни разлог што отварамо амбасаде по свијету тај да оне служе нашим интересима који у другој половини 20. вијека подразумијевају претварање Америке у глобалну империју.