Како човек, пустивши се цео низ Лим, да не пропева?
Већ само струјање векова по црногорском камену Лимске котлине песма је над песмама: ни густо зеленило Полимља не чини друкчије, већ – не могући да угуши овај глас – и само ври гласом песме.
Неочекивани свет питке, жубореће, светлости у тили час испуни цело биће онога ко покуша да учествује у овдашњем складу. Па ако знамо да свет у коме чулима учествујемо изображава човеков унутарњи козмос, а наше унутра да је припрата царства небескога, и ако слутимо да је цео видљиви и невидљиви свет из душе рођен и душом на рођењу дариван – погледајући низ бистре струје лима, почињемо да се питамо: има ли човека из чије душе Лим не извире, а да не пева?
Неухватљива, непрестана песма размекшава се, светлуцавим потезима реке, о околна брда. Како слабашном и бледом људском речи да опишемо живодавни хук светих Немањићких вода? Најпуније, можда, ћутањем над водом, која доји племе Васојево од првих дана, баш у сутон, када се и време са зрацима светла повлачи, када цео слив, и масив оба Кома и околина брда наслућујемо мимо година, на једном месту.
Пред очима се помаљају зелени и плави преливи, беласају звоници цркава и просивљује се камен манастирски, просијавају очи стараца, девојака, мученика, мајки, светских ратника, деце, ликови као на пергаменту, а као са фресака.
Ако је Црна Гора Спарта Српске Еладе, Лим је српски Јордан, и његове су воде ваистину свете: светлошћу честитог човека који вековима настањује Полимље, светлошћу одовуд потеклих Немањића, светлошћу воде која пева.
Речју отежао, Лим путује каменом и пева.
