Пише: Донко Ракочевић
“Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира од 1944. године, уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима нарко-дилерима. Тито је спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук. Ми смо то мирно гледали. За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз.”
Ово ми је, прије 17 година, у интервјуу рекао један од највећих српских мислилаца, сада на жалост покојни, проф. др Жарко Видовић. Ни тада ни данас ми није било баш јасно зашто се комунизам најдубље укоријенио код Срба, те како то да и даље међу нама има много титоиста, упркос томе што је у међувремену постало очигледно да је та идеологија српском народу донијела највише штете, а о Јосипу Брозу изнијето прегршт доказа као о превејаном зликовцу, почев од Пасјег гробља у Колашину 1942. године, преко савезничког бомбардовања Београда, Ниша, Подгорице, Никшића и других наших градова 1944. године, до 55.000 побијених у послератним чисткама.
У тражењу поријекла овог проблема треба се вратити политици српске социјалдемократије уочи Првог свјетског рата. Питање Албаније разматрао је тада водећи српски социјалиста, Димитрије Туцовић, чија је брошура ”Србија и Арбанија” представљала генералну осуду националне и ослободилачке политике Србије у Балканским ратовима, као великосрпске, хегемонистичке и завојевачке. Занемарујући стварни трагични положај српског народа под турском влашћу, који је био подвргнут албанском терору на Косову, Туцовић је припремио терен за паролу о „завојевачком анектирању албанске територије“, те о праву албанског живља на отцјепљење и присаједињење матичној националној држави.
Политика КПЈ према националном питању била је одређена, с једне стране, наслеђем хетерогеног социјалистичког покрета југословенских народа, а с друге стране, бар до 1935, ставовима и одлукама Коминтерне (Комунистичke интернационале, основане 1919. по идеји Лењина, a потом под контролом Стаљина све до гашења 1943. године). Трећа земаљска конференција КПЈ 1924. године формулише тезу о „српском хегемонизму“ као унутрашњој империјалистичкој основи и суштини југословенске државе, гдје су све несрпске народности (и албанска је споменута међу њима) потлачене и уништене. Истичући право на самоопредељење, начелно се признало и право на „присаједињење својој националној држави“.
Пети конгрес Коминтерне (1924) доноси одлуку о ликвидацији Југославије као државе, те налаже борбу за отцјепљење и формирање независних држава (Хрватске, Словеније и Македоније). У одлукама Коминтерне могу се наћи и позиви на тактичко разликовање национализама „угњетаваних“ народа у односу на национализам јединога „угњетачког“ народа, тако да је борба против „српског национализма“ имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито комуниста у Србији. Упоредо с тим требало је помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији (Пети проширени пленум, 1925).
На Земаљском вијећу КПЈ, 25. новембра 1924. године, заузет је став да се Косово и Метохија укључе у једну цјелину, уједињену албанску републику, која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији. Упозорења Петка Милетића и неколицине српских комуниста и социјалиста с Косова, да се Албанци залажу за Косово и Метохију без Срба, нијесу имала одјека.
До краја је концепт ликвидације Југославије разрађен одлукама 4. конгреса КПЈ (Дрезден, 1928). Југославије је имала да се распадне на посебне независне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија се и не помиње, док ће се мађарска и албанска национална мањина отцијепити, јер је њихову земљу, наводно, „анектирала“ српска буржоазија; тражила се сарадња са великоалбанским Косовским комитетом (као што ће на другој страни пружала подршка хрватским усташама у Лици, 1932).
Четврти конгрес КПЈ доноси Резолуцију о привредном и политичком положају Југославије и о задацима КПЈ, у којој се, између осталог, каже: „…конкретизовање ове наше пароле (самоопредељење до отцјепљења) значи најпотпуније помагање свију акција маса које воде к образовању независне Хрватске… Партија ће најпотпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе… Партија позива радничку класу да свестрано помаже борбу за независну и уједињену Македонију, као и борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију… Признајући мађарској националној мањини у Сјеверној Војводини право на отцјепљење… и истичући паролу независне Словеније…“ (извор: „Историјски архив КПЈ“, том други, стране 162-163).
Комбинације о броју „независних“ држава и уопште о начину и резултату распада Југославије стално су се потом мијењале, али се и 1934. године још гледа на Србе у Југославији ван Србије (а изричито и на Косову) као на „окупаторе“ које треба „прогнати“.
Српска комунистичка елита прихватала је непостојећу српску хегемонистичку кривицу и сама ширила антисрпску пропаганду, а зарад личних привилегија. Нешто слично тој комунистичкој врхушки, данас раде њихови биолошки и идеолошки наследници који су промијенили газде и речник, а дјеловање је остало исто.
Није вам потребно више од пет минута да прочитате закључке Четвртог конгреса КПЈ, и упоредите са оним што данас имамо на простору бивше Југославије. Све је остварено. Осим одвајања Војводине. А и то ће, по свему судећи, доћи на ред. У међувремену, Јосип Броз је одлукама АВНОЈ-а 1943. обиљежио будуће државе, промјенама Устава 1974. године југословенским републикама дао државна овлашћења, а Србију раскомадао на три цјелине. Када је умирао 1980. године, било је извјесно да ће брзо умријети и Југославија, јер је мајсторски припремио терен за то, као и за погром Срба у Хрватској и Босни, и отцјепљење Косова.
РАЗГОВОР СТАЉИНА И КАРДЕЉА О КОСОВУ!
Заједничким подухватом наших и руских архивиста, пре неколико година је публикован „Зборник докумената о југословенско-совјетским односима 1945-1956“. Посебну пажњу у Зборнику привлачи стенограм разговора који су у Москви, 19. априла 1947. године, водили са Стаљином – Едвард Кардељ, Станоје Симић и Владимир Поповић.
Стаљин: А како иде са Албанцима? Хоџа се нешто жалио на ваше политичке саветнике у њиховој армији, као да они слабе дисциплину, што ли?
Кардељ: То је за нас ново. Нама о томе нису ништа говорили.
Стаљин: Каквог су порекла Албанци?
Кардељ: Они су потомци Илира.
Стаљин: Сећам се да ми је Тито говорио да су они сродни са Баскима.
Кардељ: Да, то је тачно.
Стаљин: Тај народ изгледа да је доста заостао и примитиван.
Поповић: Али су врло храбри и верни.
Стаљин: Да, они могу бити верни као пси, то је одлика примитиваца. Код нас су тако верни били Чуваши. Руски цареви су их узимали за личну стражу.
Кардељ: Код нас на територији Косова и Метохије има и дан-данас више Албанаца него Срба. Ми мислимо касније, кад се још боље повежемо са Албанцима, да им уступимо те територије.
Стаљин: Врло добро, то је правилно. А како су се Албанци нашли на тој територији?
Кардељ: За време Турака запосели су тај крај, а део становништва денационализовали.
Стаљин: Како да тако примитиван народ успе у томе? Чиме се то објашњава?
Кардељ: И околна племена су била примитивна, као на пример, црногорско.
Поповић: Не, нису они денационализовали Црногорце. У тим крајевима су живели Срби.
Стаљин: Која је вера у Албанији највише заступљена?
Симић: Највише има муслимана, па католика, а има нешто и православних.
Енвер Хоџа је у својим „сабраним дјелима“ објавио да му је Јосип Броз Тито обећао да ће уступити Косово Албанији, „чим прије, пошто мало примири српске националисте“. Југословенски дипломата Јосип Ђерђа, који је од 1945. до 1948. године био амбасадор у Тирани и преводилац приликом разговара Тита и Хоџе, пред смрт 1990. године потврдио је да је тврдња првог човека Албаније била тачна.
По свему судећи, предаја Косова Албанији није се тих година десила захваљујући дефинитивном разлазу Тита и Стаљина, односно Југославије са Совјетским Савезом и земљама социјалистичког лагера, међу којима је тада била и Албаниј
